понедељак, 26. март 2018.

ЛИСТАК - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Откинут од гранчице своје, пао је лист с дуба,
Одлетео степом, олуја га шчепала груба;
И, свео од жеге и туге и студени зора,
Стигаоје најзад до обала Црнога мора.

Крај Црнога мора се њихао платан још млади;
Са њим се дошаптава ветар и крошњу му глади;
И рајске се птице ту чују са гране зелене,
Док певају песму у славу и хвалу сирене.

И путник се приви уз корен тог снажног платана,
Па с тугом, за склониште молећ` од олујних дана,
Сам рече: "Ја листак сам храстов што дуго је зебо,
Што прерано сазре и одрасте под суровим небом.

Без сна и без циља по свету се потуцам дуго,
Сасушен без хлада и свео без мира и друга.
Чуј, прими дошљака међ` смарагдне листове своје,
Ја знам ти све приче што на овој земљи постоје".

А шта ћеш ти мени? - платан му одговори холи.
И жут си и прашњав да свежи те пород мој воли.
Ти многе знаш приче - ал` мислиш ли, мени то треба?
Ја одавно сит сам већ песме и птица са неба.

И зтао продужи, пут следећег далеког брега!
Ја сунчев сам миљеник, цветам и сијам за њега.
Ка небу сам гране високо већ пружио горе,
И жиле ми храни дубоко и прелепо море.

1841. (М. С.) 

ПРОРОК - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Откад ми вечни усуд даде
Видовитост моћног пророка,
У људском оку читам хладне
Странице злобе и порока.

Почех да проповедам љубав
И чисте истине учење,
Ал` људи, као да сам губав,
Запретили су ми мучењем.

Посух се пепелом тад сивим,
Бежах из града непрестано,
И сад, по пустињама живим,
Ко птице, држан божјом храном.

Прастаре поштујући тајне,
Све ме ту прима без питања,
Чак звезде слушају ме сјајне
Од сутона па до свитања.

А када пођем бучним градом,
Градом недружељубивим,
Монаси вичу свету младом
Са смешком самољубивим.

"Примери такви за све важе!
Горд, хтеде да нам заповеда.
Хтео је, глупак, да нам каже
Да Бог кроз њега проповеда!

Ето, шта значи бити клет:
Мрк је, и блед, и тужан сада!
Гледајте како је наг и јадан,
Како га презире сад свет!".

1841. (М. С.)

ПОКОЈНИКОВА ЉУБАВ - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Нека ме земља покрива собом
И њена студ.
Моја је душа, драга, с тобом
Свагда и свуд.
У земљи мира, заборава
Нисам ни сад
Заборавио, гроба станар,
Љубавни јад.

Без страха свет напустив тада
Мучнога трена,
Радости растанка се надах -
Растанка нема.
Лепоту видех бестелесних,
И ћутих бол,
Јер лик у цртама небеским
Не спазих твој.

Шта је за мене сјај божански
И свети рај?
Онамо сам земаљске страсти
Пренео ја.
Рођену једну слику гајим
У себи све;
Љубоморан сам, желим, патим,
Као и пре.

Дотакне ли се лица твога
Туђински дах -
У немој патњи душа моја
Задрхти сва.
Ако о другом некад шапћеш,
Тонућ` у сан,
По мени речи твоје пламте,
Жежу ко жар.

Волети не смеш другог, драга,
Нипошто не,
Покојнику си на верност дала
Ти свету реч.
Па чему молбе твоје, авај,
И чему страх?
Ти знаш да мира, заборава
Не желим ја!

1841. (Ј. Ј.)

ЗАВЕТ - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Састанка с тобом ,брате,
Жељан је пријан твој;:
Јер смртни часи крате
Млађани живот мој!
А ти ћеш дома, друже -
Поручи... али шта!
Сви беху хладне душе
Док гоњен бејах ја!

Но запита л` од људи
Ма ко - ти реци тад:
Тане му проби груди
Искочи живот млад!
Рањен у туђем крају,
За цара пријан мој
Паде; и завичају
Он посла поздрав свој.

Оца и мајку ако
Застанеш живе, ти
Не збори њима тако,
Страшно је то за њи`:
Боље им реци: жив је,
Но лењ је глас да да,
А кад ће да се врати,
То бог једини зна!

Сусетка она млада,
Кад дођеш ти, већ знам
Питати неће тада,
Већ ти јој кажи сам.
Њој реци, драги брате,
Редом по истини:
Њу пусти нека плаче,
То ништа не чини...

1840. (В. И.)

НЕ ВЕРУЈ СЕБИ - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Не веруј никад себи, сањару мој млади,
Ко ране, бој се надахнућа...
Оно је - бунило што болна душа кади,
Ил` ропске душе трошна кућа.
Немој у њему залуд неба знак да иштеш -
То крв ври, или се тело чује!
Што пре истроши живот бригама што тиште,
Разаспи напитак што трује!

Ископаш ли у души својој давно свелој,
У зановетноме дивном часу
Још непознато, чисто, нетакнуто врело,
Са дивним звуцима у гласу -
Ти немој да их слушаш, ни да им се предаш,
Боље је преко тога прећи:
Не можеш стихом, нити речима од леда
Њихово значење изрећи.

Суочи л` ти се душа с изненадном тугом,
Ил` ти с олујом страст пак сврати,
Ни тада никад немој с омамљеном другом
Пред гозбу бучних људи стати;
Горд буди. Стиди се да ма и једног дана
Крчмиш час гнев, час тугу клету,
И да показујеш још гној из својих рана
Ко чудо, равнодушном свету.

Шта нас се тичу твоје радости ил` сета?
Шта ће нам твоја узбуђења,
Шта ће нам глупе наде твојих младих лета,
Зле јадиковке твојих хтења?
Погледај како раздрагана маса иде
Што устаљену стазу узе:
На празничном се лицу бриге једва виде,
И нигде непристојне сузе.

У ствари, нема таквог у том људском мору
Ког мука једном бар не свлада,
Ко нема макар једну превремену бору,
Ко је без злочина, ил` јада!...
Смешно је за њих, веруј, када почнеш клети;
Ти плачеш гласом старог звона,
Ко нашминкани трагичар, кад старшно прети
Машући мачем од картона...

1839. (М. С.)

МИСАО - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Са тугом гледам живот нашег поколења!
Будућност му је празна, ил` се мутно сиви,
Под бременом од сумњи, мучних откровења,
У нераду ће оно старост да доживи.
Још колевка нас пребогато спаја
С очевим грешкама и кошмаром у глави,
Живот нас мучи већ, ко раван пут без краја,
И као гошћење на туђој слави.
На зло и добро срамно равнодушним,
Пре божја жеља ће нам спласти;
Пред опасностима мучно малодушни,
Само смо јадно робље тврде власти.
Тако и суви плод, кад рано да зри почне -
Око, ни укус не радује нам, јадан,
Међ` световима виси, ко сироче,
И час лепоте за њих - њему је час пада!

Исушили смо ум од науке бесплодне,
Кријући, ко да их од ближњих треба спасти,
Најлепше наде, гласове благородне
Неверовањем исмејаних страсти
Једва дотицасмо задовољства чаше,
А снага младићка нам увену пре рока.
У свему што је лепо, ситости се плашећ`,
Занавек остајасмо без најлепшег сока.

Нас уметности снови, песничког саздања
Не заносе својом слатком снагом.
Ми чудно кријемо остатке осећања -
Шкртошћу запретаном, упуштено блато.
Ми тако мрзимо и волимо случајно,
У свему идемо донекле само,
У души осећамо нешто хладно тајно
И кад се ватри крви дамо.
Забаве предака нам сјајне душа неће,
Наивну разблудност што иде са тим добром;
И журимо у гроб, без славе  и без среће,
Гледајућ` с подсмехом за собом.

У маси сумроној која се не памти,
Без трага ћемо отићи са света бела,
Не бацивши у вечност ни мисао која пламти,
Ни генијално започета дела.
И прах ће наш строгошћу судије и грађанина
Увредити потомак презриво, са једом,
Подсмехом горким превареног сина
Пропалом родитељу седом.

1838. (М. С.)

ПЕСНИК - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Сија мој ханџар позлатом опаљен,
Поуздан другар попут брата;
Тврд камен, у дубокој тајни каљен, -
Наследство истока и рата.

Дуго, сред гора служио је газду
Не тражећ ништа за све тамо;
Није кроз једна прса засекао бразду,
Нит један панцир пробао само.

Делећи задовољства, послушан, пут роба,
Био је хитар и без мана,
И украс богат би му био у то доба
Одежда недостојна, страна.

Крај Терека га козак подигао смели
Са хладног леша господара;
И дуго је још затим ношем кроз свет бели
У шатри Јерменина стара.

Без каније је сада оклепане своје
Тај сапутник јунака, јадан;
Ко играчка, са зида сија, златне боје -
Без славе, непотребан, хладан!

Нико низ сечиво да брижном руком ма`не,
Па да га милује и брише.
И његов натпис, с молитвом, пре зоре ране,
Не чита жудно ико више...

*

Није л` и теби вал мекушаца, поето,
Однео смисао и завет,
Кад си за злато дао власт над светом,
Коју он прима као савет?

Некада су твоје речи носиле крај миру,
Њихови звуци срца боли;
Бејаху људима ко пехари на пиру,
Исто што тамјан, кад се моли.

Твој стих, ко Божју реч су знали милиони,
Кад звук се мисли твоје јавља,
Ко јека са звоника Већа, када се звони
У дане невоља и славља.

Ал` обичан твој језик не свиђа се ником -
Нас перле радују и лажу;
Као лепота трошна, трошни свет је свико
Да своје боре ружем блажи...

Пророче исмејани, да л` ћемо те чути
Ил` више, на глас искушења,
Нећеш из каније да тргнеш ханџар љути,
Прекривен рђом од презрења?

1838. (М. С.)