уторак, 15. август 2017.

Милена Павловић Барили

13.

Створити мозак
умотан у самог себе
и дефинисан поново самим собом.
Запалити га
надути га
притиснути га -
док се не прекине круг.
Потом
спојити струје
у магнетни чвор
и механички набацити
куку
на клин без хоризонта.
И тако
нема журбе
и нема кашњења.
Све изгледа
створено
и спојено
у равнотежи.
Центрифугални плес
може да почне
носећи на врховима прстију
позлаћене спирале,
у ритму који је вечан
који се дешава
који нити се умара
нити одмара.

Милена Павловић Барили

11.

Бритки језик немани
својим пламеном
пресекао је хоризонт.
Потом је опало сво лишће
а божанска тишина сачувала је сећање.
Они који су знали, заборавили су.
Много касније сазнало се да је
сто хиљада ратника наоружаних копљима и луковима
напустило ону земљу
заједно са својим потомцима и коњима. 

Милена Павловић Барили

10.

Непомичне и сјајне
гледају твоје далеке очи.
На својим празним длановима
носим успомену
на облик твоје главе,
твојих рамена,
твојих усана.
Чувам и смирени осмех
твоје доброте.
Других ствари немам
нити ће ми икад затребати
друге ствари.
Била сам богатија од читавог света.

Милена Павловић Барили

8.

Ослушни
ослушни
ослушни
промену коју доносе године.
У скученом ваздуху остају успомене,
скривају се лета.
И даље се чини неистином да смо се родили једног од њих.
Са душама обележеним датумима
и длановима прожетим знањем
путујемо.
Без точкова
без коња
без једара
не гледајући у оштри крај на коме се лук савија.
У очима носимо
одсјај звезда,
на челима
несвесност постојања,
под језиком
бескорисно знање -
а у коси
прашину са поља
којима смо прошли.

Милена Павловић Барили

6.

Волела сам да волим више од уобичајеног,
зато моји снови и нису имали други пут,
али је терет био огроман
и пресавио ме је до земље.
Сада су моја кола покварена,
а моје артерије пукле.
Изгореле изнутра
потопљене споља, пукле су.
И сви су се разочарали 
јер није било крви да потекне,
јер су моја кола,
не познајући пут,
пала у тако дубоку провалију
и тако далеко -
да ни њихове очи
ни њихове варке
нису успеле
да умање тај простор.

Милена Павловић Барили

5.

Свака ми је реч била тужна.
Сада бирам
тишину.
Живот је дуг
попут непознате реке.

Милена Павловић Барили

4. а

У мојим мислима твоја слика
јача је од светлости.
Сламајући зраке светлости
утиснуо си свој облик
у моје мисли.
Само мудраци разумеју моје речи,
за остале
време доноси пепео.
Попут бесконачних збуњених гнезда
пролазе дани мојим животом,
попут сенки,
попут вода.
Али ја и даље сањам поред тебе
јер је твој дах једини магнет на који сам наишла на путу,
сада се одмарам.
На лицу носим светлост једне звезде
у мислима твоју слику.
Само мудраци разумеју моје речи.