четвртак, 19. октобар 2017.

РЕКА ЗАБОРАВА - Алфонсо Рејес

Јануарска реко, беше
река, сад си морски вал:
све што примаш жустро, враћаш
да ленчари у бескрај.

Пун спокоја вечности
у недрима зри ти дан:
и сат сваки ког испуниш,
враћа се к`о двострук сат.

Облаци ти брда чисте,
сунђери ведрине, чак
и паперје проређујеш
које носи олуј плах.

Зло не може накрај с тобом,
јер уз сваки укус слан,
медом ваздух твој одише,
а милоштом зорин зрак.

Земља се у води игра,
а с пољем се игра град,
и у широм отворено
вече улива се мрак.

Заједно са кућним шумом
сабие се чује глас,
а из жене и плодова
испарава иста сласт.

Ко упозна тебе, прожме
самоћом се твојом сав,
ког смириш у себи, нађе
за све друго заборав.

Нек пронађе немир душе
закон твој, кристала сјај,
нек сан лије узњихани
краљевске ти палме стас.

Јер, путнику налик, носим
у пртљагу завичај,
и без мапе пловидбене
јесам брода капетан.

И, реко, не желим, веће
провиђење сред мог зла,
да у време бродолома
лутам твојим жалом ја.

- Привину се рука челу,
желећ да му спокој да.
Не рука, то ветар беше,
ветар твој већ утишан.

САМОЋА - Алфонсо Рејес

4

Шта је душо, чему вичеш
на свој начин, ћутке, сад?
- Животни ме пут не води
тамо куда желим ја.
- Мало можеш с јадом твојим,
то што тражиш мало знаш.
Оптерети саму себе
и срчано корачај.
- Не могу, јер на свет дођох,
и његову прозрех лаж.
Видех кулу, врело видех,
жену и цвет расцветан.
Песму чух и видех тицу
и предсказах блистав сјај.
Чврста кула предаде се,
и пресуши врела млаз,
цвет, жена се променише,
боја неста им и чар,
уздрхтала тица оста
на тлу, не полете, вај;
а сјај што је заблистао,
куд ишчезе њему траг?

- Шта је душо, чему вичеш
на свој начин, ћутке, сад?
- Животни ме пут не води
тамо куда желим ја.

ВЕТАР НА МОРУ - Алфонсо Рејес

Упловивши у Бахамски канал,
брод прекрише бубе и тице.
Од ударца шаком заиграше чаше
а нечије неуке руке
потценише Флориду која се указа.

- Ма, каква Америка!
Нисте ли били у Рију?
Папрат је дрвеће
као у прво доба Земље.

"Ризикујемо да ће нам нићи каранфили из посувратка,
или да ће се шешири окитити
перима боје црвеног папагаја.

Баченој метли
обично никне из дршке корење
а из браде цвеће."

Упловивши у Бахамски канал,
загрме глас у кругу празних чаша:

- Не познајете Југ, путници плавокоси,
о људи још сирови!
Тамо живот продире у смрт,
а она дели обавезе са животом;
чаша чисте воде постаје отровна,
лептири се рађају испод стакленог звона,
а идеје постају Генерали.

(И допаде белаца кожа груба,
чворови и сплетови жила
и црпка срца, тешких мука.)

ИЗ "СОНЕТА СМРТИ" - Габријела Мистрал

Из леденог удубљења, где ставише те људи,
у скромну, осунчану земљу ћу тебе скрити.
Не знађах да тамо и ја ћу починути,
на истом узглавнику да ћемо скупа снити.

У земљу осунчану положићу те нежно,
к`о мајка сненог сина починку када преда,
а земља биће зипка мека, да неизбежно
прихвати тело твоје заспалог, болног чеда.

Расућу потом земни прах и прах ружичњака,
и месечина, прахом и плаветна и лака,
остатке твоје сужња лаганог преузеће.

Певајућ тад ћу поћи, освете испуњена,
у тој дубокој тајни, ни једна рука жене
оспорити ми прегршт костију твојих неће!

БОЖЈА ВОЉА - Габријела Мистрал

1

Маћеха биће земља
ако ми душу продаш.
Од патње, устрептала,
јежи се, током, вода.
Свет беше лепши откад
постадох друга твоја,
кад остајемо неми
заједно покрај глога:
као глог љубав нам је
мирисом пут пробола!

Ал тле озмијаће ти,
ако ми душу продаш;
без сина остав, кршим
колена пуста своја.
У мени ћути Христос,
а врата мога дома
просјаку руку ломе,
руку тог јадног створа!

2

Пољубац уста твојих
стиже до ува мога,
пошто дубоке шпиље
преносе глас твог збора.
Прашина пута чува
мирисе твојих стопа;
мотрећ их, као јелен,
пратим те преко гора.

Ону што волиш, облак
црта врх мога дома.
Иди! Њу, лупеж, милуј,
распукло тле је она,
ал кад јој лице дигнеш,
видећеш плач мој горак.

3

Сунца Бог неће дати,
теби, без мене остав;
жедан ћеш бити ако
не трепти мноме вода;
несан ћеш бити ако
не грли влас те моја.

4

Одеш ли и до траве
пута, остаћу болна;
гришће те глад, жеђ, гором,
ил снага мога зова,
крваве ране моје
где год ти стане нога.

Иако зовеш другу,
с језика капљем твога,
присутна у твом грлу
к`о укус јак расола;
мрзиш ли, певаш, чезнеш,
то вапиш за мном болан.

5

Ако далеко умреш,
шупља ће шака твоја
под земљом десет лета
скупљати плач мој горак,
осећам где ти дрхти
жалосно сва пут ломна,
све док ти не покрије
лице мој костур трошан!

ВРАТА - Хосе Марија Егурен

Отворише се врата,
чим владар заповеди;
отворише се врата,
украшен метал бледи.

Причаху врата
о страсти средњовековних дана;
причаху врата
тугом гвожђа искована.

Шкрипаху врата
обојена бојама ратним;
шкрипаху врата
о витезима са шлемом златним.

Певаху врата,
с мачем на грбу, нама,
певаху врата
о плавооким девицама.

Затварају се врата,
звучан јад и тескоба;
затварају се врата
будућег доба.

БОЛЕСНИ БРОД - Хосе Марија Егурен

Свитање. Блиста
црна глеђ, вода.
У луку ево
болеснога брода.

Реским је звуком
несуздржана
сирена звала
врелином дана.

Ретки су људи
истовар лађе
вршили све док
сунце не зађе.

Назиру још се
далеки, с мола,
у тужној сенци
поред јарбола.

Незнана дружба
занавек оде,
вај, бића драга,
болесни броде!