субота, 08. април 2017.

КАД ПОКУЦА ОНАЈ, СВОЈОМ КОШЧАТОМ РУКОМ - Фридрих Цаунер

(одломак)


Кад покуца онај,

својом кошчатом руком
и ја бијах глух
и бијесан
и јечах и виках
и бијах збуњен
и беспомоћан
и галамих
и клех,
не знавши
ништа више
и на момент поновно дјететом
постадох,
помислих:
Моли!
Моли...

Копао сам по свом сјећању,
мрцварио своју главу,

Оче наш,
који си на небесима...

Роварио сам дубоко,
дубоко у хрпи
сјећања мојих
изблиједјелих,

устао трећи дан,
изашао,

и вратио се далеко
у моје прве дане,
чуо сам
поново
прве, бојажљиво преко усана
преваљене стихове:

анђео Господњи
и он донесе Марији поруку,

нагађао сам,
напрегнуо се,
која порука?,
која Марија?,
и нисам знао
даље,
и мучио се:

и ријеч је постала тијелом,

која ријеч?,
Које тијело?,
Које тијело!

Благословљена ти међу женама,

Ријечи,
ријечи,
које нисам никада
разумио,
редови,
редови,
стихови,
које сам некада
напамет знао.

Опрости нам гријехе наше.

Мени, 
опрости ми
мој гријех,

као што и ми опраштамо нашим дужницима.

Ја,
као што и ја,
опраштам,

него ослободи нас од зла,

мене,

од зла,

избави ме,

од зла.

Свакако
како се прича с неким
ко никад не одговара?

"Ваш позив је забиљежен,
молим Вас, оставите поруку након звучног сигнала."

Амин.

Амин.

субота, 15. октобар 2016.

ОБЛИЦИ - Јоан Цепелеа

Ходам лавиринтима једног
холографског живота
и самоћи не могу утећи
Нека ме горчина користи бескрајно
Ко ће поделити сада бомбоне
за наредни век?
Ко то простире гробља
и полицију понад помоћи
нашим родитељима?

Ко...

Повлачимо свој дах
ишчекујући улазак
у нове-старе облике
Предодређености?

Глупане!
"Не усмеравај моју душу
ка бесмртности, већ ојачај поље
могућег!"

СВЕДОЧАНСТВО - Јоан Цепелеа

Рукописи су се окретали
у несавршенству речи
у празнини стварања у одмору туге
просто не могу веровати да сам једини
у овој фази реалности
тученој несигурним омотачима

Дођавола...
Коме сам то дао своју лулу, пријатељу?
Можда то знаш исто колико и ја
смисао реза насред радости
колико год се задоцњења јави
линија живота остаће иста

Али да видимо да ли одиста постоји
оно што постоји
да ли постојимо
да ли рачунамо
да ли хватамо себе
у екстази
људождерског доба...

ПЕТО СУНЦЕ - Јоан Цепелеа

Сањао сам. Бејах на ацтечком пољу / горе
сасвим горе / у близини Сунца
Петог Сунца... / после поновне свете
жртве. Много небеса уоколо. Тачније
њих тринаест / Ја сам још полагао наде
у светковину / Беху многе / утврђене / ствари

Које крваре!

РУЖАН САН - Јоан Цепелеа

Мачка њених очију осваја нашу
невиност покрета што се ноћу прикрада
дојкама годишњег доба равног и проведног
у дијаспори која се ево окончава
пре нашег превођења на Брајову азбуку
Звоно оглашава неко друго крварење
плотун Еполета
у маршу под ораховом љуском
У функцији је
(већ)
трећи миленијум!

У ЗВЕРИЊЕМ ОКУ - Јоан Цепелеа

На начин ништавности / ништа
не означава ништа. Највише може
кожу / линију од које отпочиње
свако постојање свако конкретно одредиште
Поље с отровима / мржња из нутрине
погледа плави Вавилон Меморије
Тријумф одсеца своје сопствене ноге
усисава себе / у зверињем оку /
магла лебди као несита сабља / жута сва
од голог очаја

САУЧЕСНИШТВО - Јоан Цепелеа

За Илије Константина

Нас двојица оземљени
опсесијама / белином погледа
немог пијанства...
Отопљеног у мастилу
у дугама ума
у вину...

Издалека се види зид живота
од чуђења свијеног до корена