понедељак, 19. децембар 2011.

О, КЛАСЈЕ МОЈЕ... - Алекса Шантић

О, класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних птица, моја муко тврда?

Скоро ће жетва, Једро зрње зрије;
У сунцу трепти моје родно село:
Но мутни облак притиска ми чело,
И у дно душе гром пада и бије...

Сјутра, кад оштри заблистају српи
И сноп до снопа као злато пане,
Снова ће тећи крв из моје ране...
И снова пати, сељаче, и трпи...

Сву муку твоју, напор црна роба,
Појешће силни, при гозби и пиру:
А теби само, к`о псу у синџиру,
Бациће мрве... О, срам и грдоба!...

И нико неће чути јад ни вапај,
Нити ће ганут бол пјану господу...
Сељаче, гољо, ти си прах на поду,
Тегли и вуци, и у јарму скапај...

О, класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних `тица, моја муко тврда?!...

1910.



недеља, 18. децембар 2011.

ЛАБУД, РАК И ШТУКА - Иван А. Крилов

Међу друговима кад нестане слоге,
Неприлике тада појаве се многе
И наместо рада искрсне тек мука.

Једном су се тако лабуд, рак и штука
Упрегли да вуку накрцана кола
Преко брда, дола.

Зноје се и муче, ал` кола ни с места,
Иако је њихов терет посве лак.
Рак унатраг вуче, лабуд под облаке,
А штука у воду зарони и неста.

Ко је крив, ја не знам - нису бриге моје.
Али кола тамо још и сада стоје.

ПЕТАО И БИСЕР - Иван А. Крилов

На буњишту је петао бисер ишчепрко`о
и гледајућ га мрко
Он рече: ''Кад би била бар
Од користи та глупа ствар!
Није ли смешно што је тако цене?
На пример, што се тиче мене,
Ја волим већма
Зрно јечма.
Оно додуше нимало не сија,
Но зато прија''.

Будале увек тако суде:
Што не схватају, презиру и куде.

субота, 17. децембар 2011.

МОЈИ ОЧЕВИ - Алекса Шантић

Моји су очеви из онијех страна
гдје мотика звони и гдје красна бије;
гдје зној с чела капље и гдје рало рије,
и тврде се груди дробе испод брана...

Моји су очеви из колиба груби`
гдје се гусле чују, приповјести, бајке,
гдјено дјецу уче просте, добре мајке
кам рођени како брани се и љуби...

Моји су очеви бунтовници свети,
гдје гнијездо своје крсташ ор`о вије
и са вихорима бије се и туче...

Моји су очеви бунтовници свети,
са душом олуја што хрли и лети,
и крилима златне распаљују луче...

1912.

СКОРО ЋЕ ДОЋИ - Оскар Давичо

Скоро ће доћи, скоро ће проћи,
Скоро ће престати, стати.
Скоро ће бедном, скоро ће жедном
Довољно воде дати.

Скоро ће бити сви људи сити,
Скоро ће, скоро ће људи
Имати куће, заклон од туче,
Од кише и од студи.

Скоро ће нестати, скоро ће престати
Да се од страха луди,
Скоро ће бити све што ћу снити,
Све што ми жеља зажуди.

О тада ће, тада ће
Свуд бити палаче,
Свуд биће кикота, смеха,
Сањаће, певаће љубав и пролеће
С цвркутом испод стреха.

ВЕРУЈТЕ ПРВО - Вељко Петровић

Прво је: сваки нека зна шта хоће,
О маглу копља никад се не ломе.
Слободе? Добро. Ал` то није воће,
Што зрело пада у шешир ма коме.
Верујте прво, и стисните пести,
Па онда, трести, трести.

Господин, сељак, богат и сирома`
У успјех борбе верујте - и доста.
И ваша снага биће снага грома,
И замршена питања сва проста.
Верујте прво, и стисните пести,
Па онда, трести, трести.

Велика дела тврду ишту шију,
Зачеп`те уста мудрих грошићара.
Дигните срце, згаз`те сумње змију,
И бор`те се за успех без шићара.
Верујте прво, и стисните пести,
Па онда трести, трести.

Вера у успех, успеха је пола.
Слободе прстен ко на руци носи,
Тај већ је јачи него сила хола.
И церов лист му већ цвета у коси.
Верујте прво, и стисните пести,
Па онда трести, трести.

Ми сад сви знамо: хоћемо слободе,
И да смо своји у рођеној кући,
И пре но што мач срца прободе,
О вољу нашу он ће крто пући.
Ми верујемо, и, стиснутих пести,
Са руку наших ланце ћемо стрести.

уторак, 06. децембар 2011.

СТРАЖИЛОВО - Милош Црњански

Лутам, још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа, мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.

И овде, пролетње вече
за мене је хладно,
као да, долином, тајно, Дунав тече.
А, где облаци силазе Арну на дно
и трепте, увис, зеленила тврда,
видим мост што води, над видиком,
у тешку таму Фрушког брда.

И, место да се клањам Месецу, тосканском,
што у реци, расцветан као крин, блиста,
знам да ћу, овог пролећа, закашљати ружно
и видим витак стас, преда мном, што се рони,
верно и тужно,
сенком и кораком, кроз воду што звони,
у небеса чиста.

И, тако, већ слутим
да ћу, скоро, душу сасвим да помутим.
И тако већ живим,
збуњен, над рекама овим, голубијски сивим.

Повео сам давно ту погнуту сенку,
а да сам хтео, у оној гори,
познао грожђе, ноћ, и теревенку,
и поток, што сад, место нас, жубори.

И, тако, без туге,
очи су ми мутне од неке боље, дуге.
И, тако, без блуди,
на уснама ми горка трулост руди.

Лутам, још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа, мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.


Већ давно приметих да се, све , разлива,
што на брда зидам, из вода и облака,
и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,
да ме љубав слаби, до слабости зрака,
провидна и лака.


Знам да ми у косу,
по зори руменотамној,
туђа, уморна, рука, бледи сумрак просу.


А да веселости мојој, чилој и помамној,
две заспале, болне дојке не дају
да се гласним криком баци по трешњама,
што ми остадоше, у завичају.


И, место да водим, погледом зеленим,
као пре, реку што се слива,
да скачем, као Месец, по горама пустим,
и зажарене шуме да потпирим,
сад, плавим и густим,
снегом, и ледом, смешећи се, мирим
све што се збива.


И, тако, без веза,
стиже ме, ипак, родна, болна језа.
И, тако, без дома,
ипак ће ми судба постати питома.


Не, нисам, пре рођења, знао ни једну тугу,
туђом је руком, све то, по мени разасуто.
Знам, полако идем у једну патњу, дугу,
и, знам, погнућу главу, кад лишће буде жуто.


И, тако, без бола,
вратићу се, болан, воћкама наших поља.
И, тако, без мира,
патиће горко, много шта, од мог додира.



Већ давно приметих да се, све , разлива,
што на брда зидам, из вода и облака,
и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,
да ме љубав слаби, до слабости зрака,
провидна и лака.



Лутам, још, витак, по мостовима туђим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али, под водама, завичај већ видим,
откуд пођох, посут лишћем жутим
и расутим.


И овде, румен крина,
са девојачког ребра,
ја, зором, уморно бришем, без милина.
А кад утопим чун Месечев, од сребра,
у ново море јутра и у траве,
седнем на облак, па гледам светлости,
што се по небу, из моје страсти, јаве.


А, место свог живота, давно живим,
буре и сенке грозних винограда.
Настављам судбу, већ и код нас прошлу,
болесну неку младост, без престанка;
тек рођењем дошлу,
са расутим лишћем, што, са гроба Бранка,
на мој живот пада.


И, тако без гроба,
веселост је нека, у мени, ругоба.
И, тако, без тела,
душа ми је невидљива и невесела.


Једног пролећа, и ја сам горко знао
да, кроз свирале девојачког ребра, здравље дајем.
И груди своје, у грожђу, криком, раскидао,
наг, на дну неба, опивши се завичајем.


И, тако, без лица,
на лику ми је сенка јарца, трешње, тица.
И, тако, без станка,
тетурам се видиком, без престанка.



Лутам, још, витак, по мостовима туђим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али, под водама, завичај већ видим,
откуд пођох, посут лишћем жутим
и расутим.


Дрхтим, још витак, од река и небеса.
Милујем ваздух, последњом снагом и надом,
али, свиснућу, то и овде слутим,
за гомилом оном, једном, давно, младом,
под сремским виноградом.


За један благи стас,
што, први пут, заљуља
вишње и трешње, пољупцем, код нас
и поскочи, видиком, са ритова и муља.
За друштво му, што по винском меху
свело лишће расу, са осмехом мутним,
прескачући, први пут, потоке, у смеху.


А, место свог живота, знам да, по видику,
тај смех расух, над сваким телом, голим,
и, над земљом овом, кроз коју Арно руди,
пун звезда и зрака, мој се шапат слива,
у измождене груди,
јер се, у пролећу, све то опет збива,
свуда, где ја волим.


И, тако, без речи,
дух ће мој све туђе смрти да залечи.
И, тако, без трага,
расуће ми рука жива тела мојих драга.


Јер љубав ће моја помешати, тајно,
по свету, све потоке, и зоре,
и, спустити на живот, ведро, и бескрајно,
и код нас, небо, и сенку Фрушке горе.


И, тако, без звука,
смех ћем мој падати, са небесног лука.
И, тако, без врења,
за мном ће живот у трешње да се мења.


Дрхтим, још, витак, од реке и небеса.
Милујем ваздух, последњом снагом и надом,
али, свиснућу, то и овде слутим,
за гомилом оном, једном, давно, младом,
под сремским виноградом.


Лутам, још, витак, са осмехом мутним,
прекрстим руке, над облацима белим,
али, полако, сад већ јасно слутим
да умирем и ја, са духом потамнелим,
тешким, невеселим.


И овде, реку једну
видим, под својим телом,
да хлади лаку сребрну, земљу, непрегледну.
А, кад ми проспе трешње по духу оболелом,
и, крај Месеца, и овде, звезда блиста,
видим да је, у раном умирању,
моја, и туђа, младост, горка и једна иста.


И, место своје судбе, са ужасима новим,
сусрећем давни живот, болан и прозрачан.
А, кроз ову земљу, свилену и прозирну,
чим, уплашено, спустим девојачко тело,
кроз маслину мирну,
видим, далеко, опет, лишће свело
и завичај облачан.


И, тако, без кретње,
туђину, пољупцем, дижем, у ветрове пролетње.
И, тако, без знака,
дозивам голу драгу из меког, тосканског мрака.


А прах, све је прах, кад дигнем увис руку,
и превучем, над провидним брдима, и реком.
И, неизмерно слабе, све те трешње, што се вуку
са мном, по свету, са земљаним лелеком.


И, тако, без таме,
дух мој са мрачним воћкама покрива ме.
И, тако, без имена,
истом жалошћу милујем брда невиђена.


Лутам, још, витак, са осмехом мутним,
прекрстим руке, над облацима белим,
али, полако, сад већ јасно слутим
да умирем, и ја, са духом потамнелим,
тешким, невеселим.


Лутам, још, витак, са шапатом страсним
и отресам чланке, смехом преливене,
али, полако, трагом својим, слутим:
тишина ће стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.


И овде, без боје тајне,
ниједне воћке нема,
небесне оне боје, горке и бескрајне.
А кад разгрнем долине, рукама обема,
и, откријем дна бездана, сребрна и бела,
на дну је опет, жалост, нејасна и лака,
ваздухом крупних воћака и тела.


И, место сребрних пруга, забрежја и река,
сусрећем, као у сну, уморне мисли, своје.
А, над ти младим вишњама,
тамну и дугу маглу, што се, свуда, шири,
у живот пред нама,
где се страст, полако, у умирању смири,
и чула упокоје.


И, тако, без реда,
младост увијам миром, снегова и леда.
И, тако, без пута,
моје миловање по умирању лута.


А мир, свуда је мир, кад распем што је било
и приклоним главу на оно што ме чека;
на цео један крај са ког се вино слило
и смех, и дивна бестидност, далека.


И, тако, без мора,
прелићу живот наш, зорама Фрушких гора.
И, тако, без пића,
играћу, до смрти, скоком сретних, пијаних, бића.


Лутам, још, витак, са шапатом страсним
и отресам чланке, смехом преливене,
али, полако, трагом својим, слутим:
тишина ће стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.


Фиезоле, 1921.




















недеља, 04. децембар 2011.

ЗМИЈА - Десанка Максимовић

Испод сухога откоса
измилела змија.
Око ње пуста ливада,
један цвет;
над њом два-три облака,
птица лет.
Сунце сија.

Далеком путањом песма,
ко зна чија.
Усамљен шум се заплео
у траву.
Она слуша; у зрак будно
дигла главу.
Сунце сија.

Ту су јој убили мајку
оштрицом косе;
и њу ће кад једном измили
из шевара.
Иструнуће одећа њена
пуна шара,
прелива росе.

И у вечности после никад више
сунчати се неће иста змија,
нит истих птица минуће лет;
никад више исти цвет
неће нићи.
Сунце сија.

СПОМЕН НА УСТАНАК - Десанка Максимовић

Србија је велика тајна:
на зна дан шта ноћ кува,
нити ноћ шта зора рађа,
не зна грм шта суседни грм сања
нити птица шта се догађа
између грања.

Не зна гуштер шта пузи испод камења,
нити кукуруза струк слути
шта се у суседној њиви спрема.
Свакога часа све се мења,
ниједног кута ни листа нема
да није тајна.

Ко зна шта крије у себи
и та невина роса сјајна;
ти сељачки пословни крици
што се с брда на брдо чују
заверу можда кују.

Ко ће у тој земљи када
знати шта и девојка млада
у недрима нетакнутим носи;
какву тешку тајну
у рукама својим држи дете;
и старица погрбљена свака
до какве се упутила мете.

У тој земљи и ветри,
и мириси, потоци и реке,
и црквена звона,
потајне проносе вести,
на првом завијутку,
где шума почиње она,
ко зна шта можеш срести.

У тој земљи ни зечјој стопи
непријатељ веровати не сме,
ни трагу коњских копита.
Договори су можда тајни
и жетелачке песме
и удари шумских секира
и успаванка уз колевку скрита.

ВЕРУЈЕМ - Десанка Максимовић

Моја земља пропасти неће.
Из смрти у слободу
слобода увек ниче,
као што из цветног семена
мора нићи цвеће,
и као што се из гнезда
увек излеже птиче.

Моја земља је научила да пати,
мученица је одувек била,
одувек комадана;
она зна: једног дана
опет ће постојати,
већ је размахнула крила.

Наше земље нестати неће.
О братству она је увек сневала,
одрицала се због њега
и испаштала.
Моја је земља одувек давала,
и у име братства праштала,
праштала.

Моја земља пропасти неће.
Увек је пророчица била;
сред непријатељских
тамница и шиба,
у сва времена црна,
кад народи по магли блуде,
пастири из наших колиба,
као кукољ од зрна,
одвајали су од истина
мисли луде.

ЖАО МИ ЈЕ ЧОВЕКА - Десанка Максимовић

Ни моји преци, ни сељаци мога завичаја
издајници нису били.
Стизали су на време где правда чека,
где је домовина звала;
па и ја знам вредност
жртава и идеала;
али жао ми је, 
жао ми је човека.

Жао ми је човека; 
али ако слобода
и на живот моје браће чека,
ако треба бранити истину неку,
спокојни будите:
нећу им рећи
да са бојног поља утеку.

Настану ли опет дани
да ропство запрети нашој груди,
да земља животом морадне да се брани,
нећу ни ја ником своме рећи
да кукавички напусти мету,
али не треба нико да се чуди
ако заплачем,
као све жене и мајке на свету.

Тешко је видети да се ломи младо грање,
и на звери из пећина
да се подижу хајке;
тешко је чути над обореним гнездом
и писак птице мајке.

ЈУТУТУНСКА НАРОДНА ХИМНА - Јован Јовановић Змај

Боже свети,  подржи нам Књаза
здрава, крепка, охола и славна,
јер на земљи нит је кадгод било,
нити ће Му икад бити равна.

Овај народ врло добро знаде
да је створен само Књаза ради,
да Му даје порезе и хвале,
да Га двори и понизно кади.

Боже силни с висока жилишта,
саслушај нам нашу жељу стару,
боже свети, не дај ником ништа
да што више остане Владару.

Ради Њега сва створења живе,
ради Њега сунце греје с неба,
а тај народ, а ту земљу нашу
подржи је - ако Књазу треба.

Одузми нам и жеље и гласа,
одузми нам мудровања клета,
да Његову намеру не пречи,
да Његовој мудрости не смета.

Дај Му с неба најсветије даре,
полиције, шпицле и жандаре,
ако неће да душмана свали,
бар на своме нек срце искали.

Нек народи нашу славу знаду,
а нас пусте чмавати у хладу,
ал` и онда нек је стража јака,
јера има сана свакојака.

(1865)


КОЛАЈНА - Тин Ујевић`

IV 

Мирис лепоте струји у тој коси,
њене су усне пуне слатке варке,
њене су руке дрхтаве и жарке,
понор и пламен усред ока носи.

- Ко хладна мана мисао ме роси
на њезин покрет, а ко игра барке
сећање на те пуне зене јарке
којима струје искре и заноси. -

- Мрзим те очи мрачне и дубоке,
кунем те ноге пред којима падам,
и алтар тијела где у праху лежим;

- божанска жено, унуко високе
прамајке Еве, пред тобом сам Адам,
и ја те волим, ја од тебе бежим. -


V

Ове су речи црне од дубине,
ове су песме зреле и без буке.
- Оне су, тако, шикнуле из тмине,
и сада стреме ко пружене руке.

нисам ли песник, ја сам барем патник
и каткад су ми драге моје ране.
Јер сваки јецај постати ће златник,
а моје сузе дати ће ђердане.

- Но оне само имати ће цену,
ако их једном, у перли и злату,
колајну видим славно обешену,
љубљено дете, баш о твоме врату.


 XXI 

Ноћас се моје чело жари
ноћас се моје веђе поте;
и моје мисли сам озари,
умрећу ноћас од лепоте.

Душа је страсна у дубини,
она је зубља у дну ноћи;
плачимо, плачимо у тишини,
умримо, умримо у самоћи.


XXXI


С раном у том срцу, тамну и дубоку,
с тајном у том труду и проклету бићу,
са звездом на челу, са искром у оку,
гази стазом варке, мртви Ујевићу;


смрт је твоја љубав при свакоме кроку,
смрт је у твом ићу, у твојему пићу,
смрт је у твом даху, и у твојем боку,
смрт и смрт, и смрт у Нади и Открићу.


Што ти вреди полет у сопствену чуду,
што ти вреди воља и вољење слепо?
Срце бије, плуће дише узалуду;


гле, без хвајде љубиш све добро и лепо;
као свели мирис у разбиту суду
погиба у теби спев што си га тепо.


(1926)

БАЛАДА ОХРИДСКИМ ТРУБАДУРИМА - Бранко Миљковић

Мудрости, неискусно свићу зоре,
На обичне речи више немам право!
Моје се срце гаси, очи горе.
Певајте, дивни старци, док над главом
Распрскавају се звезде као метафоре!
Што је високо ишчезне, што је ниско иструли.
Птицо, довешћу те до речи. Ал врати
Позајмљени пламен. Пепео не хули.
У туђем смо срцу своје срце чули.
Исто је певати и умирати.

Сунце је реч која не уме да сија.
Савест не уме да пева, јер се боји
Осетљиве празнине. Крадљивци визија,
Орлови, изнутра кљују ме. Ја стојим
Прикован за стену која не постоји.
Звездама смо потиснули превару
Невидљиве ноћи, тим црње. Упамти
Тај пад у животу као доказ твом жару.
Кад мастило сазре у крв, сви ће знати
Да исто је певати и умирати.

Мудрости, јачи ће први посустати!
Само ниткови знају шта је поезија,
Крадљивци ватре, нимало умиљати,
Везани за јарбол лађе коју прати
Подводна песма јавом опаснија.
Онесвешћено сунце у зрелом воћу ће знати
Да замени пољубац што пепео одмара.
Ал нико после нас неће имати 
Снагу која се славујима удвара
Кад исто је певати и умирати.

Смртоносан је живот, ал смрти одолева.
Једна страшна болест по мени ће се звати.
Много смо патили. И, ево, сад пева
Припитомљени пакао. Нек срце не оклева.
Исто је певати и умирати.


ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ - Десанка Максимовић

ЗА СЕБРА

Тражим помиловање
за себра
што ниче и умире као трава
у заборав из заборава,
за тридесет кућица његовог кромпира,
за усукано кукуруза стабаоце,
за дим над кровом,
за оно где је, следећи оце,
погрешио делом и славом.

За себра увек верна животу,
за себра који сунце воли.
Ако живот изда и шева,
и гуштери, сунца уживачи,
и песникиња мириса, зова,
за себра,
себра издати неће,
за себра који у поводу
води по десетину
себара синова. 


ЗА ВОЈНИЧКА ГРОБЉА

Царе Душане,
тражим помиловање
за војничка гробља усамљена
којих се регрут само каткад сети,
за гробља без суза и без хлада,
са гдекојим знаком твоје поште,
где споменици једнолики као шињели
стоје један другом иза потиљака,
где певачице нема да слети,
куда заљубљени не долазе
да сакрију од људи своје милоште,
куд пут наноси само гавране,
где је шимшир једина биљка.

Царе Душане,
за војничка гробља где свака парцела
под конац стоји ка војска у чети,
за војника кога крај друма сахране
без себарске запевке горке,
далеко од родног потока и села;
за изгинуле у свету поворке
однекуд из Леђана, из Цариграда,
којима се мајка данас нада,
за гробља оних које су цареви
у незнане земље слали да гину,
за војничка гробља у час вечерњи,
за њихову подземну и надземну тишину.


ЗА НЕСХВАЋЕНЕ

Тражим помиловање
за несхваћене
који не умеју да премосте
ни капиларских раздаљина
до мајке и сина,
до свакодневне ствари просте;
за оне који остају страни
рукама што их држе у наручју,
сунцу пред којим се све раздани,
собној, као кошуља блиској, тами.

За сопствене тамничаре,
за радости својих тровача,
за оне што вичу кад им се плаче,
кад у нежности грезну,
што уходе себе као туђина,
за пушкарнице срца њина,
за свачију душу затворену
и опрезну.


ЗА НЕРОТКИЊЕ

Благоразумевање тражим
за жене које нису дале
богу божије ни цару царево,
које нису занихале
у колевци дете,
за неблагословене,
за жене
које пред собом носе транспаренте
снова и маште,
у чијем крвотоку само песме шуме,
за оне чија срца плоде
мириси и жубори воде,
чија су наручја пуна само облака,
које као птице над земљом праве гнезда
и водено цвеће лепоте роде.
За свакога који излази из реда
свакодневна,
навикнута,
који опчињен лута
некуд ван друма древна.

Тражим помиловање, драги царе,
за оне које су од младости ране
приволеле се царству поезије,
које трепере ваздан као брезе,
и месечином се заносе као барка,
за Јефимије,
за свете Терезе,
за сваку Сафо
и Јованку од Арка,
за све занете и недовршене,
и за мене.

(1964)

ПОЧЕТАК ПЕСМЕ - Миодраг Павловић

Једна је жена прешла са мном реку
по магли и месечини,
прешла је уз мене реку
а ја не знам ко је она.

У брда смо пошли.
Коса јој је дуга и жута,
блиска у ходу њена су бедра.

Напустили смо законе и рођаке,
заборавили мирис родитељске трпезе,
грлимо се изненадно,
а ја не знам ко је она.

Нећемо се вратити крововима града,
на висоравни живимо међу звездама,
војске нас неће наћи,
ни орлови,
исполин један ће сићи међу нас
и њу обљубити
дак ја будем гонио вепрове.

И деца ће наша у дугим песмама
причати о почетку овог племена
поштујућ бегунце и богове
који пређоше реку.

СВЕСТ О ПЕСМИ - Бранко Миљковић

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим
тој речи чију поседујем моћ да је кажем.
Њен пепео је заборав. Ако пред том речи скривим
под челом ми поледица и дан поражен.

Реч крв! најлепша реч која се не сме.
А колико птица и звери у крви мојој преноћи!
Можда изван мога срца и нема песме,
јер крв је ванвремена мастило без моћи.

Реч жудња! једина још смисао не нађе;
И птица у паклу кроз тужну ми главу.
О горко море за моје беле лађе
кроз исписани предео и вербалну јаву!

Реч смрт! хвала јој што ме не спречава
да отпутујем у себе ко у непознато,
где ако не нађем себе и смисао што спасава
наћи ћу свога двојника и његово злато.

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим.
реч смрт! хвала јој што ме још не пречи
да волим самог себе и да се дивим
својој људској моћи да изговарам речи.

Верујем, да бих могао да говорим
да изађем из себе с надом на повратак,
макар кроз пустињу до места где горим,
макар кроз смрт до истинских врата.

У погрешном распореду речи утешно време
можда ћу наћи. Или ћу открити
како је бесциљно љубим ко киша, као време,
ко онај што мења речи а не свет скровити.

Верујем, мада без наде ући мора
у ноћ, у заборав кроз који се простирем,
та песма без завичаја, та птица без гора,
да смрт своју не издам, да живим док умирем.

Онај ко пева не зна да ли је то љубав
или смрт. Када мирис помери цвет,
где је цвет, да л тамо где мирише с руба
света пуног а празног, ил тамо где му је цвет?

Свака је песма празна и звездана,
Ни бол ни љубав не може да је замени.
Она је све што ми оста од неповратног дана,
Празнина што пева и мир мој румени.

Песмо празна и звездана, тамо,
твој цвет ми срце слаже, кроз крв шета,
ако га уберем оставља ме самог,
ако га напустим за леђима ми цвета.

(1957)