среда, 30. новембар 2011.

РОДНА ГРУДА - Сима Пандуровић

На крају, ипак, дође један дан
Кад човек не жели више да се бори,
Кад му дух затражи какав виши план
Живота, - дан тужан, и празан, и знан,
Кад све бива једно, јер се све прегори.

Тад сумња, к`о влага, продире у веру,
А пламен се вечне страсти тихо гаси;
Бледе наше душе, седе наше власи;
Трагови се драгих успомена перу,
А одјека стари не налазе гласи.

Са свима тежњама и надама - даље!
Довољни су тада души скромни кути,
Зрак који нам сунце кроз прозоре шаље;
Срце ћути; пусти пред нама су пути;
Живот, то је кошмар, идеали - траље.

Ал` и сада кад су сви видици сиви,
Кад видимо јадну вредност свију ствари,
Кад су нам сви људи немили и криви,
А срушени вере старински олтари, -
Једна лепа нежност још у нама живи:

Нежност према земљи и родноме крају
Чијим нам је дахом дух некада плењен,
Где и сада звезде истим сјајем сјају,
Исти ветар дува плодан, неизмењен,
Исте шуме, цвеће и мириси трају.

Исте птице поју. Јер и земља свака
Има своје ветре, мирисе и боју,
Своје сунце, своје сенке од облака;
Јер свака, најзад, има душу своју,
И, к`о своја, биће и мртвима лака.

Само једна љубав не чили у пари
Пролазности; само једна се не мења;
Само своја земља не лежи у бари
Досаде; и поред свију искушења
Све се више воли што се већма стари.

СВЕТКОВИНА - Сима Пандуровић

Сишли смо с ума у сјајан дан,
Провидан, дубок - нама, драга, знан,
И светковасмо оцепљење то
Од мука, сумње, времена и сто
Рана, што крваве их вређао је свет -
Љубави наше плав и нежан цвет!

И опет сила згрнуло се света
У болнички нам мирисави врт;
Посматра где се двоје драгих шета
Срећно, и хвале онај живот крт
Што остависмо. Далеко од њих
Сад смо, а они жале мир наш тих.

Они баш ништа нису знали шта
Доведе ту нас. У цвећу смо ишли,
Славећи страсно осећања та
Због којих лепо са ума смо сишли.
У новом свету добро нам је сад,
А свет о њему добро и не слути.

Сумња и љубав - најтежи нам јад -
Мин`о и часе блажене не мути.
Из прошлих дана, љубав, и знак њен
- Спојеност срца - остала нам још;
Наш живот овде светао је трен,
Срдачан, кротак. Онај живот лош

У коме знанци, родбина остају,
Невиност нашег не познаје света;
Животно вино, срж недостају
Њима; а глава њихова им смета.
А наших срца један исти звук
Бележи дражи и времена хук.

Јер ми смо давно, верна драга - је ли! -
Искидали конце што нас вежу
За простор, време, тонове и боје -
Ланце живота што звече и стежу;
Јер ми смо, можда, сами тако хтели,
Рад љубави нам и рад среће своје.

И гледају нас зато што идемо
У кошуљама белим парком овим,
Где болнички се мирис шири јак;
Не знају дражи са животом новим -
Љубави наше неумрле знак.
... Гле! очима им трепти роса немо...

НИРВАНА - Владислав Петковић Дис

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.

Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, а сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа:
И мириси мртви свуда круже.

Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени,
Под пољупцем мртвих успомена.

И све што је постојало икад,
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће - к мени дохођаше.

Ту су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
ту су били погинули зраци:
Сву селену притисну нирвану.

И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око:
Без облика, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.

И тај поглед, к`о кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

МОЖДА СПАВА - Владислав Петковић Дис

Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице на знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил` те очи да су моја душа ван мене;
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних:
не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ставри, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

ТАМНИЦА - Владислав Петковић Дис

То је онај живот где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом што несвесно сија
И жали, к`о тица оборена гнезда.
То је онај живот, где сам пао и ја

Са нимало знања и без моје воље
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. Не беше ми боље.
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења;
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу к`о дах откровења.
 И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал` бегају звезде; остављају боје
Места и даљине и визију јаве;
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал` бегају звезде, остављају боје.

При бегању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бегању звезде земља је остала.

И ту на земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал` без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали, ко тица оборена гнезда.
И зу земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех да живим,
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи.
Као стара тајна је почех да живим,

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
К`о једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава

И очију што их види моја снага,
Очију што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина
И очију што их види моја снага.

ДОЛАП - Милан Ракић

Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо,
Стоји као спомен из прастарих дана.
Његову сам шкипу као дете чуо.
Стара груба справа давно ми је знана.

Један мали вранац окреће га тромо,
Малаксао давно од тешкога труда.
Вуче бедно кљусе сипљиво и `ромо
Бич га бије, улар стеже, жуљи руда.

Вранче, ти си био пун снаге и воље,
И долап си стари окретао живо.
Тешила те нада да ће бити боље;
Млад и снажан, ти си слатке снове снив`о.

Ал` је прошло време преко твоје главе,
Изнемогло тело, малаксале моћи;
Познао си живот и невоље праве,
И јулијске жеге и студене ноћи.

О, како те жалим! - Гле, сузе ме гуше,
Оличена судбо свих живота редом! -
Тебе, браћу људе, и све живе душе,
Једнаке пред општом, неминовном бедом.

Подне. Ти би воде. Ко ће ти је дати?
Ту крај твојих ногу жуборећи тече.
Али бич фијукне... Напред, немој стати
Док не падне најзад спасоносно вече.

Подне. Ти си гладан. Ти би траве хтео;
Свуда око тебе буја трава густа,
И мирисе њене ћув доноси врео.
Али бич фијукне. Збогом, надо пуста!

Ти си, као и ја, од младости ране
Осетио општу судбу што нас гази,
И гладан и жедан проводио дане
Све у истом кругу, све на истој стази.

Ти си, као и ја на јулијској жези,
Док жубори вода крај тебе у виру,
Сањао о срећи, награди, и нези,
Сањао о добром, заслуженом миру.

О, к`о змија љута кошуљицу своју,
Оставити беду, несрећу и злобу,
И ударце бича стечене у зноју,
И свемоћну подлост и општу гнусобу!

Пусти снови! Напред, вранче, немој стати,
Не мириши траву, не осећај вир;
Награда за труде небо ће ти дати:
Мрачну, добру раку и вечити мир!

ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ - Алекса Шантић

Сјутра је празник. Своју светлост меку
кандило баца и собу ми зари.
Сам сам. Из кута бије сахат стари.,
и глухи часи неосјетно теку.

Напољу студен. Пећ пуцка и грије.
Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,
и слушам како грањем замрзнутим
и моја окна голи орах бије.

Тако на врата суморног ми срца
сјећање једно удара и чека
ко друг и сабрат, као душа нека
што са мном плаче и у болу грца.

Негда у таке ноћи, када отка
помрлом грању зима покров ледан,
ова је соба била ко врт један,
гдје је ко поток текла срећа кротка.

Као и сада, пред иконом сјаји
кандила свјетлост. Из иконостаса
сух бршљан вири. Лако се таласа
измирне прамен и благослов таји.

Сва окађена мирише нам соба.
Около жуте лојане свијеће
ми, дјеца, сјели, ко какво вијеће,
радосни што је већ грудању доба.

Под танким велом плавкастог дима
у пећи ватра пламти пуним жаром,
и сјајне пруге по ћилиму старом
весело баца и трепери њима.

Уврх, на меку шиљту, отац сио,
пружио чибук, и дим се колута.
Његова мисо надалеко лута,
и поглед блуди сањив, благ и мио.

Уза њ, тек мало на шиљтету ниже,
ко символ среће, наша мајка бдије;
за скори Божић кошуље нам шије
и каткад на нас благе очи диже.

У то би халка закуцала. - ''Петар!''
- ускликне отац. - ''Он је зацијело!
Он вазда воли говор и сијело -
отворите му!''... И ми сви ко вјетар,

трчи и врата пријевор извуци.
И стари сусјед, висок ко бријег,
тресући с руха напанули снијег,
јавио би се с фењером у руци.

Сваки му од нас у загрљај хита,
мајка га кротко сусрета и гледа,
а он се јавља, па до оца сједа,
и бришућ чело за здравље га пита.

Сва новом срећом огране нам соба!
На сваком лицу свето, сјајно нешто.
Сучући брке, стари сусјед вјешто
почо би причу из далеког доба.

И докле прозор хладна дрма цича,
ми сваку ријеч гутамо нијеми;
срца нам дршћу у радосној треми
све догод не би завршио чича.

Затим би отац, ведар ко сјај дана,
узео гусле у жилаве руке,
и гласно почо, уз гањиве звуке,
лијепу пјесму Страхињића Бана...

Мени је било ко да пјесме ове
сваки стих поста пун бехара у роси,
па трепти, сјаје и мени по коси
просипа меке пахуљице нове...

О мили часи, како сте далеко!
Ви драга лица, ишчезла сте давно!
Пуста је соба... Моје срце тавно...
И без вас више ја среће не стеко...

Кандило и сад пред иконом тиња,
и сад је позно предбожићње доба;
ал` глуха јама сад је моја соба,
а ја лист свео под бјелином иња.

Узалуд чекам... У нијемој сјени
никога нема... Сам, ко камен, ћутим.
Само што орах грањем замрзнутим
у окна бије и јавља се мени...

Но док ми мутни боли срце косе,
ко студен травку у врх крша гола -
из мојих књига, са прашљива стола,
ја чујем шушањ ко вилине косе.

Гле! Сад се редом расклапају саме
све књиге старе, снови чежње дуге -
мичу се, трепте једна покрај друге,
и њихов шумор ко да пада на ме.

Сањам ли? Ил` би ово јава била?
Из растворених листова и страна
прхнуше лаке тице, ко са грана,
и по соби ми свуд развише крила...

Све се свијетле!... Све у бл`јеску стоје!
Једна около кандила се вије,
а нека болно, ко да сузе лије,
пред сликом дршће мртве мајке моје.

Неке бијеле, као љиљан први,
само им златно меко перје груди;
неке све плаве, тек им грло руди,
као да кану кап зорине крви...

Неке ми пале ту на срце свело,
па крил`ма трепте и шуште ко свила;
а једна лако, врхом свога крила,
с цвркутом топлим додирну ми чело,

ко да би хтјела збрисати сјен туге...
И слушај! Редом запјеваше оне!...
И гласи дршћу, тресу се, и звоне,
мили и сјајни ко лук младе дуге:

''Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?!
Ми пјесме твоје, и другови свију
што своје душе на зв`јездама грију, -
света смо жива породица теби!

Ми као роса на самотне биљке
падамо тихо на сва срца бона,
и у ноћ хладну многих милиона
сносимо топле божје светиљке.

Ми здружујемо душе људи свије`!
Мртве са живим вежу наше нити:
и с нама вазда уза те ће бити
и они које давно трава крије!

Пригрли ова јата благодатна!
И када једном дође смрти доба,
наша ће суза на кам твога гроба
канути топло ко кап сунца златна''...

И акорд звони... Све у сјају јачем
кандило трепти и собу ми зари...
Из кута мукло бије сахат стари.
Ја склапам очи и од среће плачем...

1910-1911.

ОФЕЛИЈА - Артур Рембо

I

На мирном црном валу где звезде сањају
Бела Офелија попут великог крина
Лелуја веловима који урањају...
Одјек хајке стиже из шума, из даљина.

Већ вековима Тужна Офелија
Плови, сабласт бела, реком што црна тече.
Већ вековима кротка лудост њена лако
Ромори своју романсу у лахор, у вече.

Ветар велове вије, груди јој целива,
Вода љуљушка велове, сплетене, деле;
На рамену јој дрхте, плачу ресе ива,
Над челом које сања трске се наднеле.

Уздишу око ње локвањи који вену;
Каткада у јови заспалој буди гнезда
Из којих мали дрхтај крила прхне у трену:
- Тајанствена песма са златних пада звезда.

II

Бледа Офелијо! Лепа попут снегова!
Да, Ти умре, дете, однеле су те воде.
- Ветрови што се руше с норвешких брегова
Шаптали су ти речи опоре слободе;

То дах један што ти густе свијао косе
Чудне носаше звуке твом духу што сања;
Слушало ти је срце пев природе, што се
Јави уздахом ноћи и тужаљком грања.

То ти глас лудих мора, грцај недогледан
Сломи детињи груд, а преблага је била;
То у априлско јутро леп бледи витез један,
Јадни лудак, немо седе до твога крила.

Рај! Љубав! Слобода! Лудо, каква снивања!
На тој си ватри била ко снег што се топи;
Реч ти визија стесни у своја збивања
- Са стравом се бескрај у плавом оку стопи.

III

А песник каже да преко звездане пруге
Долазиш ноћу, тражиш цвеће што си брала,
И да виде на води велове твоје дуге;
Офелија плови, велики крин врх вала.

(Препевао Иван В. Лалић)


87 ПЕСАМА - Миодраг Павловић

(Избор)

ПРОБУДИМ СЕ

Пробудим се
над креветом олуја

Падају зреле вишње
у блато

У чамцу
запомажу
рашчупане жене

Вихор
злурадих ноктију
дави мртваце

Ускоро
о томе
ништа се неће знати

 (из циклуса Шума проклетства)

РЕКВИЈЕМ

Овога пута
умро је неко близу

Реквијем
у сивом парку
под затвореним небом

Жене су пошле за мртвим телом
смрт је остала у празној соби
и спустила завесу

Осетите
свет је постао лакши
за један људски мозак

Пријатна тишина после ручка
босоног дечак седи на капији
и једе грожђе

Зар ико остане веран
ономе што изгуби
Не журите се са смрћу
нико на никог не личи
синови мисле на играчке

И не опраштајте се при одласку
то је смешно
и погрдно
(из циклуса Шума проклетства)


МАРИЈИ

Ти си учинила
да тркач на сунчаној стази
прескочи згужвану змију
да би те ухватио око паса
и отворио кутију надутих пупољака

Ти си учинила
да се неприпремљена укрштања
доброћудно узму за руке
и доврше своје разговоре
међу нашим сенкама

Ти си учинила
да се на живахним затиљцима
појаве тражене латице
и узнемири се море на равним обалама
због сјајних птица које долазе

Оденула си ме својом косом
и док облаци тону кроз плава стакла
ми улазимо у прастаро дрво
једино које је топло
То си ти учинила

(из циклуса Љубави)


ТРЕБА ПОНОВО

Треба поново пронаћи наду
и лист са кореном на хумци краја,
треба затворити капије на граду
и бранити се против новог змаја.
Треба поново пронаћи наду.

Утехе нема без врха од копља,
ни јутра без кремена који се лактом туче,
ни жетве нема док се не оплачу снопља,
ни ваздуха док се мехом не повуче.
Нема утехе без дршке од копља.

Треба поново пронаћи пут
и позив земље и правац даха,
на раскрсници плод треба узабрати жут,
колену хитром оставити маха
и чезнући за крилима, кренути на пут.

(из циклуса Риме)



ПОЕЗИЈУ ЋЕ СВИ ПИСАТИ -Бранко Миљковић

сан је давна и заборављена истина
коју више нико не уме да провери
сада туђина пева ко море и забринутост
исток је западно од запада лажно кретање је најбрже
сада певају мудрост и птице моје запуштене болести

цвет између пепела и мириса
они који одбијају да преживе љубав
и љубавници који враћају време уназад
врт чије мирисе земља не препознаје
и земља која остаје верна смрти
јер свет овај сунцу није једина брига

али једног дана
тамо где је било сунце стајаће сунце
и неће бити у људском говору
таквих речи
којих ће се песма одрећи
поезију ће сви писати
истина ће присуствовати у свим речима
на местима где је песма најлепша
онај који је први запевао повући ће се

препуштајући песму другима
ја прихвтам велику мисао будућих поетика:
један несрећан човек не може бити песник
ја примам на себе осуду пропевале гомиле:
ко не уме да слуша песму слушаће олују

али:

хоће ли слобода умети да пева
као што су сужњи певали о њој

КАМЕНА УСПАВАНКА - Стеван Раичковић

(Избор)

КАМЕНА УСПАВАНКА

Успавајте се где сте затечени
По свету добри, горки, занесени,
Ви руке по трави, ви уста у сени,
Ви закрвављени и ви заљубљени,

Зарастите у плав сан камени
Ви живи, ви сутра убијени,
Ви црне воде у беличастој пени
И мостови над празно извијени;

Заустави се биљко и не вени:
Успавајте се, као камен, невени,
Успавајте се тужни, уморени,

Последња птицо: мом лику се окрени
Изговори тихо ово име
И онда се у ваздух скамени.


КУДА ПОТОНУ ПЕК

Горчином зар већ обузет?
Безнађе ти је дно?
(О откуд нађе баш све то
Што упокојава свет?)

Лице у птицу сад
Окрећеш ко некад, пре.
Гле: лишће пада на тле.
(Нечујни водопад!)

Куда потону Пек
И благи брег и клис?
Из ране ишчиле лек.

Шупље је. Реч је већ звек.
Као металног брда вис
Стоји пред тобом век.


ОПРОСТИ КАМЕНУ ШТО ЋУТИ

Опрости камену што ћути
Опрости што тајну скрива:
Како ти се над умом слива
Самоћа и теку минути

Кап по кап у празан круг
Што се шири ко вид пред страхом.
Опрости птици која и дахом
Хоће да ти постане друг.

Опрости сенци што те прати
И ветру што те у круг води.
Загледај се у танке влати

И реци нечем малом: ходи
Шумно као што птице слете
Са плавог мира на сунцокрете.


У ЗИМСКИ СУМРАК

Куда побећи у овај дан?
У густи снег? У пусти врт?
Пасти у меки болесни сан
Као на смет, под лед, у смрт?

Куда побећи са овог дна?
Високо негде? Још дубље? Где?
Ево већ тешке руке сна
Прибијају те коцем за тле.

Куда побећи у овај час
Кристално празан, слеп и чист?
О где су врата? Где је спас?

То тонеш већ у тупи сан.
Срце тек шушка ко суви лист.
Зар никуд побећи у овај дан?


УМОРНА ПЕСМА

Где неста страх пред светом ту и песма преста.
И гле: стојим сада - дрво, са обраним плодом.
Мре у зглобу воља да се макнем с места.
Шта да радим с руком и у њој са слободом.

Заточени, ора је: прхните из тела!
Не лече песме никог (творце своје трују):
Гле песника у мраку усред дана бела
Где му гавранови кришом мозак кљују.

Песме - исказане из грла да их чује
Велико уво света - ево натраг хује:
Зар је ту јужни крај и једино им жало.

Близу је празнина и руб се приближује:
речи ове песме издржите још мало
Док вас смрт ил` ћутања скоро не римује.

КОРА - Васко Попа

СПИСАК

(Избор из циклуса)


КОЊ

Обично
Осам ногу има
Између вилица
Човек му се настанио
Са своје четири стране света
Тада је губицу раскрвавио
Хтео је
Да прегризе ту стабљику кукуруза
Давно је то било

У очима лепим
Туга му се затворила
У круг
Јер друм краја нема
А целу земљу треба
За собом вући


ПАТКА

Гега се прашином
у којој се не смеју рибе
У боковима својим носи
Немир вода

Неспретна
Гега се полако
Трска која мисли
Ионако ће је стићи

Никада 
Никада неће умети
Да хода
Као што је умела
Огледала да оре


МАСЛАЧАК

На ивици плочника
На крају света
Жуто око самоће

Слепа стопала
Сабијају му врат
У камени трбух

Подземни лактови
Терају му корење
У црницу неба

Дигнута псећа нога
Руга му се
прекуваним пљуском

Обрадује га једино
Бескућни поглед шетача
Који му у круници
Преноћи

И тако
Догорева пикавац
На доњој усни немоћи
На крају света


КЕСТЕН

Улица му пропије
Све зелене новчанице
Пиштаљке звонцад и трубе
У крошњи му гнезда свијају
Пролеће му прсте креше

Живи од пустоловина
Својих недостижних корена
И од дивних успомена
На изненадне ноћи
Кад нестане из улице

Ко зна куда иде

У шуми би се изгубио
Али се увек пред зору
У дрворед на своје место врати


КАКТУС

Боде
Румени облак дана
и киша лаже

Боде ужарене језике
Мазги и сунца
И небо ножевима љуби

Сенку своју не удаје
И ветар лепотом даљине вара

Боде податна бедра
Искусних ноћи и невиних таласа
Смех свој зелени не жени
И ваздух уједа

Стена која га је родила
Има право
Боде боде боде


СТОЛИЦА

Умор лутајућих брегова
Дао је облик свој
Телу њеном сањивом

Вечно је на ногама

Како би се радо
Сјурила низ степенице
Или заиграла
На месечини темена
Или просто села
Села на туђе облине умора
Да се одмори


БЕЛУТАК

Без главе без удова
Јавља се
Узбудљивим дамаром случаја
Миче се
Бестидним ходом времена
Све држи
У свом страсном
Унутрашњем загрљају

Бео гладак недужан труп
Смеши се обрвом месеца