среда, 30. новембар 2011.

87 ПЕСАМА - Миодраг Павловић

(Избор)

ПРОБУДИМ СЕ

Пробудим се
над креветом олуја

Падају зреле вишње
у блато

У чамцу
запомажу
рашчупане жене

Вихор
злурадих ноктију
дави мртваце

Ускоро
о томе
ништа се неће знати

 (из циклуса Шума проклетства)

РЕКВИЈЕМ

Овога пута
умро је неко близу

Реквијем
у сивом парку
под затвореним небом

Жене су пошле за мртвим телом
смрт је остала у празној соби
и спустила завесу

Осетите
свет је постао лакши
за један људски мозак

Пријатна тишина после ручка
босоног дечак седи на капији
и једе грожђе

Зар ико остане веран
ономе што изгуби
Не журите се са смрћу
нико на никог не личи
синови мисле на играчке

И не опраштајте се при одласку
то је смешно
и погрдно
(из циклуса Шума проклетства)


МАРИЈИ

Ти си учинила
да тркач на сунчаној стази
прескочи згужвану змију
да би те ухватио око паса
и отворио кутију надутих пупољака

Ти си учинила
да се неприпремљена укрштања
доброћудно узму за руке
и доврше своје разговоре
међу нашим сенкама

Ти си учинила
да се на живахним затиљцима
појаве тражене латице
и узнемири се море на равним обалама
због сјајних птица које долазе

Оденула си ме својом косом
и док облаци тону кроз плава стакла
ми улазимо у прастаро дрво
једино које је топло
То си ти учинила

(из циклуса Љубави)


ТРЕБА ПОНОВО

Треба поново пронаћи наду
и лист са кореном на хумци краја,
треба затворити капије на граду
и бранити се против новог змаја.
Треба поново пронаћи наду.

Утехе нема без врха од копља,
ни јутра без кремена који се лактом туче,
ни жетве нема док се не оплачу снопља,
ни ваздуха док се мехом не повуче.
Нема утехе без дршке од копља.

Треба поново пронаћи пут
и позив земље и правац даха,
на раскрсници плод треба узабрати жут,
колену хитром оставити маха
и чезнући за крилима, кренути на пут.

(из циклуса Риме)



Нема коментара:

Постави коментар