ИЗ ''КАНЦОНИЈЕРА'' - Франческо Петрарка

LXI

Нека је блажен дан, месец и доба,

Година, час и тренут, оно време

И лепи онај крај и место где ме

згодише ока два, спуташе оба.

Блажене прве патње које вежу

У слатком споју са љубављу мене,

И лук и стреле што погодише ме,

И ране које до срца ми сежу.

Блажени били сви гласови, које

Уз уздах, жудњу и сузе без броја

Просух зовући име Госпе моје;

И блажене све хартије где пишем

У славу њену, и мисао моја

Која је њена, и ничија више.






CCXCII


Очи о којима тако топло зборих,
и руке, лице, стопала и длани,
због којих свету остадох по страни
и самом себи странцем себе створих.


Увојци косе чиста сјајна злата
и блесак смешка анђеоског, што је
на земљи небо створило моје,
сад све је само прегршт глувог блата;


но ипак живим, што ми жалост ствара,
без оног светла, милог ми толико
у бури, кад је брод без кормилара;


нек љубавна ми песма сврши ту се,
пресахну жица ума свеколиког,
а цитра моја у плач обрну се.

(Препевао Иван В. Лалић)