НА ЛИПАРУ - Ђура Јакшић

I

ВЕЧЕ

Јесте ли ми род, сирочићи мали?

Ил су и вас, можда, јади отровали?

Или вас је, слабе, прогонио свет -

па дођосте амо, да, кад људе знамо,
да се и ми мало боље упознамо,
у двопеву тужном певајући сет...

Ми смо мале,

ал` смо знале

да нас неће

нико хтети

нико смети

тако волети

као ти...

- Ћију ћи!

Моје тице лепе, једини другари,
у новоме стану познаници стари,
срце вам је добро, песма вам је мед;
али моје срце, али моје груди
леденом су злобом разбијали људи,
па се, место срца, ухватио лед.


С белом булом,
за зумбулом,
шарен-рајем,
рајским мајем,
цвећем, миром
са лепиром,
летимо ти ми
срца топити
- Ћију ћи!


Моје тице мале, јадни сиротани!
Прошли су ме давно моји лепи дани
увело је цвеће, одбег`о ме мај,
а на души оста, ко скрхана биљка,
ил` ко тужни мирис увелог босиљка,
једна тешка рана, тежак уздисај.




II


ПОНОЋ


... Поноћ је.
У црном плашту нема богиња;
слободне душе то је светиња.
То глухо доба, тај црни час.
Ал` какав глас?...
По тамном крилу неме поноћи
ко грдан талас један једини
да се по морској ваља пучини,
лагано хуји к`о да умире,
ил` да из црне земље извире.
Можда то дуси земљи говоре?
Ил` земља куне своје покоре?
Ил` небо, можда, даље путује
да моју клетву више не чује?
Па звезде плачу, небо тугује,
последњи пут се с земљом рукује!
Па зар да неба свету нестане?
Па зар да земљи више не сване
Зар да остане -
тама?...
И ход се чује...
Да л` поноћ тако мирно путује?
Ни ваздух тако тихо не гази.
Ко да са оног света долази?
Ил` крадом облак иде навише?
Ил` болник какав тешко уздише?
Ил` анђео мелем с неба доноси?
Ил` оштру косу да га покоси?
Да љубав не иде?... Да злоба није?...
Можда се краде да нама попије
и ову једну чашу радости?
Ил`, можда, суза иде жалости
да нас ороси тужна капљица?
Или нам мртве враћа земљица?
Врата шкринуше...
О душе! О мила сени!
О мајко моја! О благо мени!
Много је дана, много година,
много је горких било истина;
много ми пута дрхташе груди,
много ми срца цепаше људи,
много сам кајо, много грешио
и хладном смрћу себе тешио;
многу сам горку чашу попио,
многи сам комад сузом топио
О мајко, мајко! О мила сени!
откад те, мајко, нисам видео,
никаква добра нисам видео...
Ил`, можда, мислиш: ''Та добро му је
кад оно тихо ткање не чује
што паук везе жицом тананом
над оним нашим црним таваном!
Међу људима си, међу ближњима.''
Ал` зло је, мајко, бити међ` њима:
под руку с злобом пакост путује,
с њима се завист братски рукује,
а лаж се увек онде находи
где их по свету подлост проводи;
ласка их двори, издајство служи,
а невера се са њима дружи!...
О мајко, мајко, свет је пакостан,
живот је, мајко, врло жалостан!...