Црна као поноћ, златна као дан,
Маћухица ћути испод росне вазе,
У кадифи бајне боје јој се мазе,
Мислиш: усред јаве процвјетао сан!
Зато је и зову њежно ''ноћ-и-дан''
Наше госпођице када преко стазе
Старог парка љетне сјене сјетно газе
Испод ведрог неба, модрог као лан.
Као самрт тамна, као живот сјајна
Маћухица цвате, али не мирише -
Ко ни њезин сусјед, кицош тулипан.
Но у хладној неви чудан живот дише,
Загонетан, дубок, чаробан ко сан,
А кроз баршун дрхти једне душе тајна.
Нема коментара:
Постави коментар