(одломак)
IV
Пођем, клецнем, идем, застајавам,
шеталицу сату задржавам;
јурим, бежим ка` очајник клети,
зборим речи, речи без памети:
''Не сме нам умрети!''
Вичем богу: Она је још млада!
Вичем правди: Она се још нада!
Анђелима: ви јој срца знате!
Вичем земљи: Она није за те!
Ниоткуда нема ми одјека -
вичем себи: Зар јој немаш лека!...
Идем, станем, ка` очајник клети,
опет зборим речи без памети:
''Не сме нам умрети!''
Идем, станем, па ми клоне глава
над колевком где нам чедо спава.
Чедо с` буди па ме гледа немо;
гледамо се па се заплачемо;
па и њему, ка` очајник клети,
зборим речи, речи без памети:
''Не сме нам умрети!''
Нема коментара:
Постави коментар