субота, 12. новембар 2011.

ДУБРОВАЧКА ЈЕСЕН - Јован Дучић

In questa tomba oscura...
Beethoven

Сам, на камину, у млетачкој вази, умире букет жутих ружа. Његова је смрт пуна топлоте и његова душа што одлази, пуна је мириса; зато је соба мирисна и топла.

Сви су зидови покривени огледалима која су мукла од јесењег дана. У свима се њима огледа стас једног плавог властелина из портрета у крупном оквиру, у једном углу. - Жуте руже умиру лагано у старој вази.

На сточићу од слонове кости стоји у сребрној кутији расут прах за косу и лице, као да га је сад напустила Госпођа коју су јуче спустили у гроб. - Жуте руже умиру заборављене и пуштају лагано своју мирисну душу...

А у прозоре, пред којим стоје редови црних чемпреса, бије јесења киша. Она бије понекад оним трагичним ритмом и леденим капљама као киша што пада на хладним мраморним плочама на гробљу, а понекад узбуђено, радосно, страсно, као киша што бије у прозоре двоје заљубљених.

Жуте руже умиру очајно у соби, у коју се неће више вратити једна жена у црном, која је била увек тужна.

Нема коментара:

Постави коментар