Над крововима небо сиво,
А измаглица влажна лута
И к`о прозрачно меко ткиво
Покрива правце мога пута.
На оморини људи, звери,
И биље, све се мртво чини.
- Јасика једна тек трепери.
Јасика танка у висини.
Трепери само, о јасико!
Тај тамни нагон што те креће
Разумео још није нико,
Разумети га нико неће.
Но он за мене сада значи
Тај неумитни живот што се
Никад јоште не помрачи
И који мутне струје носе.
Победник вечни, увек чио,
изван доброга и ван злога,
Данас ко јуче што је био
Јачи од смрти и од бога.
Трепери само, о јасико!
Гледам те с чежњом и са тугом.
На болове сам давно свик`о,
Са јадом живим као с другом.
И кад на живот мислим цео,
Који је био што је сада,
На моју душу к`о црн вео
Огромна, тешка сенка пада.
Но ко паука што за мрежу
Везују танки конци они,
Дрхтаји твоји мене вежу
За вечни живот од искони.
И у дну тужне душе моје,
К`о наговештај нове вере,
Весело као лишће твоје,
Нагони тамни затрепере.
Нема коментара:
Постави коментар