СУТОН - Хајнрих Хајне

2

На сурој обали мора

Ја сам замишљен и осамљен седео,

Сунце је нагињало дубље и расипало

Ватрено рујне пруге по води,

А бели, далеки вали

Пенили су се и плимом потиснути

Шуморили су све ближе и ближе -

Један чудесан жамор, шапат и фијук,

Хук и мрмљање, уздах и смех,

А каткад и тихи уз колевку пој. -

Беше ми ко да чујем замрле приче,

Прастаре миле бајке,

Што сам их негде ко дете

Од деце суседне слушо,

Кад би у љетње вечери

На прагу кутњих врата

У тихом причању чучали,

Малених, пажљивих срца

И радозналих мудрих очију;

Док су одрасле цуре,

Покрај мирисних саксија цвећа,

Седеле спрам нас на прозору ведре,

И ружолике,

Смејале се у белој и мекој месечини.