ЛОРЕЛАЈ - Хајнрих Хајне

Ја не знам што ме бол тавна

У срцу тишти свом;

Та прича из доба давни`

Све је на уму мом.

Спокојно Рајна тече,

Прохладни пада мрак,

По вису брегова вече

Последњи просипа зрак.

На вису седи дева,

Лепота, невиђен крас;

У златном накиту сева

И златну чешља влас.

Са златним чешљем власи

Уз јасни чешља пој;

И силни, чудесни гласи

У мелодији су тој.

У чамцу дивљи боли

С момка тресу ко лед;

Он гребен не гледа доли,

Он увис упире глед.

Ја мислим, најпосле с барком

Возар је потоно тај;

А то све песмом жарком

Учини Лорелај.