среда, 30. новембар 2011.

БЕРАЧИ ДУВАНА - Коста Рацин

На кантару хладном тучем да га мере,
а могу ли да га измере
наш дуван - нашу муку,
наш слани зној!

Од тамне зоре у јутрима летњим
до у касно доба у вечери зимске
он гладно пије тугу нашу
и зној и крв и снагу нам сву.
Жут - жутим нам прави лица бледа
и жуту гошћу у грудима нам носи.

У јутрима росним, у зорама свежим,
погнути по пољима радним
замишљени ми га беремо.
Лист по лист кидај,
лист по лист нижи,
лист по лист преврћи, притискај,
лист по лист нежно и тужно ређај
и на дуге ниске од капљица зноја
и наде с клетвом и зеленим јадом
с погледом тврдим у очима мутним
по крхком лишћу жутозеленом
причу горку о животу клетом
нанижи безгласну, а тако јасну.
Та не знаш ли?

Дође ли дан да се он мери -
мере му нема, у грудима дуби
а да не стане и дна не нађе
не туга већ клетва, и у очима мутним
и против воље сама се диже олуја.

Кантар односи лишће златно,
а у грудима љуто таласи бесне
од жуте муке - жутог дувана
и жутог зноја са руку наших.

(Превео Сафет Бурина)

Нема коментара:

Постави коментар