Оловне и тешке снове снивају
облаци над тамним горским странама;
монотоне сјене ријеком пливају,
жутом ријеком међу голим гранама.
Иза мокрих њива магле скривају
кућице и торањ; сунце у ранама
мре и мотри како мрке бивају
врбе, црнећи се црним вранама.
Све је мрачно, хладно; у првом сутону
тек се слуте цесте, док не утону
у даљине слијепе људских немира.
Само горди јаблан лисјем сухијем
шапће о животу мраком глухијем
као да је самац усред свемира.
Нема коментара:
Постави коментар