НА ОБАЛИ НЕРЕТВЕ - Јован Дучић

На шкртој овој груди и сувој подини,
Где расте само трње и стена рапава,
Нема ни мрава да дође у гладној години,
Овде и љута гуја од глади скапава.


На обали се овој у клетви грцало,
И све молитве никле у сузи патника;
Али ти, света реко, ту беше зрцало
Свакоме нашем плугу и штиту ратника.


И силазећи хучна са црне планине,
Спирала зној са чела и крв на сечиву;
Шумила песму царства и причу давнине;
Хладила косовску рану још неизлечиву.


Ти љубичицу појиш у шуми скровиту.
И капљу росе рађаш у жедној латици.
И сав је свод небески у твоме кориту
И сва звездана кола на твојој матици.


А данас сва румена од крви детиње,
Течеш у море песме и мит о царима;
Заједно стрељаху овде људе и светиње,
Траг су брисали овде новим и старима.


Земљо најлепшим сунцем која си злаћена,
Ни жижак више немаш од твојих светила!
Новом крвнику своме сада си плаћена,
Али и заветом новим опет посветила.


На гладној обали овој куда смо патили,
И од првог се дана са бедом спојили,
Најпре су изроди твоји блатом те блатили,
А издајице твоје крвљу обојили.


Крваве зоре свићу по празним селима,
Крваво изгрева сунце у дивљим хајкама,
А још ти предачких копља има по ждрелима,
О света стара реко славна у бајкама.


Ти вучеш сада овуд сунчане одоре,
У срамне врте подлих и кривоклетцима;
И крв невиних носиш  кроз страшне продоре -
А певаш напев славе о нашим прецима.


Никад у море горко твој млаз не увире,
Већ као Млечни пут сјаји са сунцима!
Нити под небом страшним кап срца умире
Што даје повест земљи и мит врхунцима.