ПРОМЕТЕЈ - Лаза Костић

На камену високом прикован,

У окову се поноси титан,

Поругљивим се баца погледом

На Олимпос, на душмана му дом.

На Олимпу је пировање, част,

Међ боговима њему у пропаст;

Пехарима се златним куцају,

Од откуцаја горе пуцају,

А човек бежи неда` нимице

У гудуре, у мрачне станице;

Ал` не дршће Прометеј, не дршће титан.

На кaмену, на станцу прикован,

Већ оковима бије о стење,

О стењу пршти сужно прстење,

А из грла се ори грдан смеј,

Та доста грдан да га чује Зеј!

То воле људи, воле робови,

Ал` Зеј се стреса, бог над богови;

Стаде му реч у грлу узану,

Напитак му на усни усану,

Из божје руке пехар испусти,

Од пехара се море запљушти

Те бурним валом гњева студена

Запљускује титану колена; -

А` не дршће Прометеј, не дршће титан.

На камену, на станцу прикован,

Те не мож` сила мисли врелије

Стеновито да чело прелије,

Да распе по земљи благослов,

а у небо да подигне потоп нов,

На камену, на станцу прикован!

Из грла му се опет ори смеј,

И опет дршће силни боже Зеј!

У титану мисли море ври,

Узаврели му осећаји сви,

Ал` везан је Прометеј, везан је титан.

И борбу правде, борбу поноса,

Прот силе саме, прот Олимпоса!

Ал` слути Зеј грозовит потоп тај,

Прислушкује му манит запљускај,

И опет стрепи неустаршиви Зеј,

И опет онај титанов смеј!

И Зеј већ види слободан свој плен,

Разнето небо, Олимп потопљен,

И себе сама милост просећа,

Већ ледне вале ко да осећа, -

Потресло га је, задрхто је кроз,

У колених му чисто зимогроз!

И још титански тај подругљиви смеј -

Да силан роб! Ох да сиромах Зеј!

У страху Зеј са стрепна колена

Свог орла шиље глађу морена,

да једе роба, да му вади плућ,

Нек с` онда смеје богу с`ругајућ!

И оде орозраком пливајућ

И стаде јести титанску му плућ,

Ал` чим нарасте - опет онај смеј,

Ниједна реч, већ смеј и опет смеј -

Да букне силан од љутине Зеј

Да њему смејом пркоси јунак,

А он још на то свој да даје зрак!

Ал` зна то јунак, знаде то титан,

Зато се смеје сужањ, прикован,

Та зато поруга, та зато смеј,

И зато грми од љутине Зеј!

*

Од ото доба на све до сада

У сурог орла та је навада,

Кад пабирчи у бојно поље

Да тражи себи плуће најбоље,

Најбоља срца и најбољу крв,

На најбоље јунаке му је стрв;

На кукавице, издајице, гад,

Ни самртна га не понуди глад.