уторак, 29. новембар 2011.

ЂУЛИЋИ - Јован Јовановић Змај

VII 

Месечина - ал` месеца нема;
моја мила зелен венац снила,
Пак се мало у сну насмијала,
Од тога се поноћ засијала.

XVII 

Кажи ми, кажи
како да те зовем,
кажи ми какво
име да ти дам -
хоћу ли рећи:
дико, или снаго,
или ћу: лане,
или: моје благо -
хоћу ли: душо,
или: моје драго -
кажи ми какво
име да ти дам?
Све су то мила
имена и лепа,
којима Србин
своме злату тепа.
Ал` ја бих провео
читав један век
тражећи лепше,
милије и слађе -
дичније име
што још не чу свет,
да њим назовем
мој румени цвет.

XXXIII 

Тијо ноћи,
Моје сунце спава;
За главом јој
од бисера грана,
А на грани
Ко да нешто бруји,
То су пали
Сићани славују:
Жице преду
Од свилена гласа,
Откали јој
Дувак до појаса,
Покрили јој
И лице и груди
Да се моје
Сунце не пробуди.

XIV

Љубим ли те... ил` ме санак вара,
што те удиљ уза ме дочара;
љубим ли те... ил` ме душа вара,
што се удиљ с тобом разговара;

љубим ли те... ил` ме безум гања,
немам вида, немам осећања;
љубим ли те... ил` љубави није -
што се грли, то су само змије;

љубим ли те... или мене нема,
или тебе, - нас ни једно нема;
љубим ли те... или нема света,
нема сунца, ни росе, ни цвета,

већ све тмина што је пако меси,
а по тмини витлају се беси,
а међ њима прабесина спава -
моју љубав у сну измишљава.

Нема коментара:

Постави коментар