ГРАДИНАР - Рабиндранат Тагоре

1.

Слуга

Сажали се на свог слугу, краљице!

Краљица

Свечаност је прошла и све су ме слуге оставиле.

Шта ћеш ти тако доцкан?

Слуга

Пошто си друге отпустила, дошао је мој час.

Дошао сам да те питам шта има твој последњи роб још да уради.

Краљица

Шта можеш да очекујеш овако позно?

Слуга

Учини ме градинаром свога цветњака.

Краљица

Каква лудост!

Слуга

Хоћу да напустим стари посао.

Бацићу мач и копље у прашину. Не шаљи ме више на далеке дворе; не крећи ме у нове победе. Учини ме градинаром свога цветњака.

Краљица

Које би ти биле дужности?

Слуга

Да те служим у доколици.

Одржаваћу свежу траву на твом путу, којим јутром шећеш и где суморно цвеће при сваком твом кораку клицањем поздравља стопала твоја.

Љуљаћу те на љуљашци у хладу саптапарне, кроз чије ће се лишће пробијати ран месец да целива руб хаљина твојих.

Пунићу ти мирисним уљем кандило крај постеље и чудним ћу ти сликама шарати подножје пастом од шафрана и сандала.

Краљица

А каква ће ти бити награда?

Слуга

Да смем држати твоје шачице мале као нежне лотосове пупољке, и преко чланака ногу твојих навлачити цветне ланце; да ти црвеним соком ашоковог цвета и пољупцима отрти трун прашине, који на њима можда још оклева.

Краљица

Слуго мој, твоја је молба услишена, бићеш градинар мога цветњака. 




41.

Чезнем да ти кажем најдубље речи које ти имам рећи; али се не усуђујем, страхујући да би ми се могла насмејати.

Зато се смејем сам себи и одајем тајну своју у шали.

Олако узимам бол свој, страхујући да би то могла ти учинити.

Чезнем да ти кажем најверније речи које ти имам рећи; али се не усуђујем, страхујући да би могла посумњати у њих.

Зато их облачим у неистину, и говорим супротно ономе што мислим.

Остављам бол свој да изгледа глуп, страхујући да би то могла ти учинити.

Чезнем да употребим најдрагоценије речи што имам зе те: али се не усуђујем, страхујући да ми се неће вратити истом мером.

Зато дајем ружна имена и хвалим се својом суровошћу.

Задајем ти бол, бојећи се да нећеш никада сазнати шта је бол.

Чезнем да седим немо поред тебе: али се не усуђујем, јер би ми иначе срце искочило на уста.

Зато брбљам и ћаскам олако, и затрпавам своје срце речима.

Грубо узимам свој бол, страхујући да би то могла ти учинити.

Чезнем да те оставим заувек; али се не усуђујем, страхујући да би могла открити мој кукавичлук.

Зато поносито дижем главу и долазим весео у твоје друштво.

Непрекидне стреле из твојих очију чине да је мој бол вечито свеж.

(Превео Давид Пијаде)