Сиво, суморно небо. Са старих ограда давно
увели ладолеж већ је суморно спустио вреже;
а доле, скрхане ветром, по земљи гранчице
леже:
све мрачна обори јесен, и све је пусто и тавно;
без живота је све.
Изгледа као да самрт уморну природу стеже,
и она тихо мре...
А по каљавом друму, погружен у смерној туги,
убоги спровод се креће. Мршаво, малено кљусе
лагано таљиге вуче, а врат је пружило дуги...
И киша досадно сипи, и спровод пролази тако,
побожно и полако.
(1886)
Нема коментара:
Постави коментар