ЗЕМЉА ОЛУЈЕ - Милутин Бојић

''Не додируј ме.''

Мачеви дачки, секире Јапода,

Легије римске и хорде Татара,

Или витези с византијских вода,

крвавили су ова поља стара.

И питом народ кад је пао на њих

Збратимио је орлове и челик;

Ту, где је мржња Већих против Мањих,

Сировом душом постао је велик.

Вековима се врх лешева клало

А земља, старог господства сита,

Све ново жели, да, када би пало,

И њему мачем опело очита.

С позорја борци тонуше ко сени,

А земља им је жедно мозак пила,

Крвљу су текли сви потоци њени

И дражила их Власт и дрска Сила.

И тако вечно ове исте стопе,

Крв нова сити. О, земљо олује,

Мрко ти чело страшне капи шкропе

И чудне химне изнад тебе хује!

Заразно твоји миришу олтари:

Ту век врх века у стенама спава.

Ево су дошли стари господари.

Јеси ли сита крви што спасава?

Ти ћутиш. Ветар Кости развејава.