О склопи усне, не говори, ћути,
Остави душу, нек` спокојно снева -
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И ласте лете пут топлих крајева.
О склопи усне, не мичи се, ћути!
Остави мисли, нек` се бујно роје,
И реч нек` твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.
Ћути, и пусти да сад жиле моје
Забрекћу новим заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје,
Пред величанством природе! А потом,
Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов, и надахнуће цело,
Нечујно, тихо, потоне у таму -
Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, мада
У том тренутку не осећам тако...
А ти ћеш, бедна жено, као вазда,
Слушати радо ове речи лажне:
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.
И гледајући, врх заспалих њива,
Како се спушта нема полутама,
Ти нећеш знати шта у мени бива, -
Да ја у теби волим себе сама,
И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале к`о плима!
За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља!
Ал` не волим те, не волим те, драга!
И зато ћу ти увек рећи: Ћути!
Остави душу, нек` спокојно снива -
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И тама пада врх заспалих њива.
Нема коментара:
Постави коментар