Широко гробље на обали, код вароши, било је тај дан пуно сунца, мириса и боја. Гробови су зазеленели подмлађени и беху весели. Море је шумило са страшћу у грању црних чемпреса који беху узнемирени. Из великог љубичастог неба пада нека топла сензуална влага.
Мрамор по хумкама богатих светлио је у радосном сребру. Бусење по гробовима убогих блистало је у јутарњим смарагдима. На бледом лицу покоје мирне статуе застале беху последње сузе. Све дрхти, осећа, дише, и пружа руке према сунцу. Гробови као да имају срце, неко велико тамно срце, које удара нестрпљиво, заљубљено.
Колико живота, младости и снаге тај дан међу гробовима! Изгледа то као празник гробова. Наслушкује се неки шум и назире покрет. Осећа се дах, и по мирним стазама под мокрим цвећем, провејава чежња. Чује се ритам. Све прожима нека мирна и болна радост, узнемирено, пожудно.
До мишица у влажној јами, један млади радник копа нов наручен гроб и уз ритам мотике певуши једну љубавну песму.
Недалеко од њега у један грм паде јато црних косова. Изнад њега у великом сунцу пролети бело јато голубова.
Нема коментара:
Постави коментар