Испод сухога откоса
измилела змија.
Око ње пуста ливада,
један цвет;
над њом два-три облака,
птица лет.
Сунце сија.
Далеком путањом песма,
ко зна чија.
Усамљен шум се заплео
у траву.
Она слуша; у зрак будно
дигла главу.
Сунце сија.
Ту су јој убили мајку
оштрицом косе;
и њу ће кад једном измили
из шевара.
Иструнуће одећа њена
пуна шара,
прелива росе.
И у вечности после никад више
сунчати се неће иста змија,
нит истих птица минуће лет;
никад више исти цвет
неће нићи.
Сунце сија.
Нема коментара:
Постави коментар