петак, 10. фебруар 2012.

ПИСМО ОЊЕГИНА ТАТЈАНИ - А. С. ПУШКИН

(Осма глава)


Знам, разјашњење тужне тајне
Дубоко ће вас увредити.
Какав ће презир племенити
Изрећи ваше очи сјајне!
Шта хоћу? с каквом жељом кобном
Отворићу вам срце своје?
Каквом ће сад весељу злобном
Повода дати писмо моје!


Када ја у вашем срцу чедном
Нежности искру спазих једном,
Да верујем јој нисам смео;
Навици нисам дао маха,
Слободу празну нисам хтео
Да изгубим пун чудног страха.
Још једно нас је раставило...
Несрећни Ленски тад је пао...
Од свега што је срцу мило
Срце сам тада отргао;
Невезан ничим, ја сам затим
Мислио да слобода може
Да надокнади срећу. Боже!
Како погреших; како патим!
Не, да вас виђам, да вас пратим,
Да сваки осмех, поглед хватам
Свом душом својом ваше чари
И сваршенства од свих већа,
Да премирем крај вас, у ствари,
И да се гасим... то је срећа!
А ја сам лишен свега тога;
Због вас ја лутам светом грубим;
Сваки је час живота мога
Драгоцен, а ја залуд губим
Већ и онако тешке дане
Судбином горком одбројане.
Мој век ће скоро да се скрати;
Ал` да бих био жив, у свести;
Ја сваког јутра морам знати
Да ћу вас током дана срести...
Бојим се да ће да се плаше
Од моје молбе очи ваше
Ко од лукавства које кујем...
И гневни прекор ја већ чујем.
Да знате како страшно боли
Љубавном жеђи бити морен,
Умом у срцу које воли
Гушити немир страшћу створен!
Ја жудим да крај ваших ногу
Са сузама и болом слијем
Сву љубав, молбе, све што кријем,
И све што још изрећи могу!
А место тог, хладноћом лажном
И реч и поглед ја оружам,
Говорим с вама о неважном!...
И весео вам осмех пружам!...
Да противим се себи, страсти,
Више у моћи није мојој;
Реших: у вашој ја сам власти
И предајем се судби својој.




Препевао Милорад Павић

ТАТЈАНИНО ПИСМО ОЊЕГИНУ - А. С. ПУШКИН

(Трећа глава)


Пишем вам - шта бих знала боље?
И шта вам више могу рећи?
Сад зависи од ваше воље
Презрење ваше да л` ћу стећи.
Ал` ако вас мој удес худи
Бар мало троне и узбуди,
Ви ме се нећете одрећи.
Да ћутим ја сам прво хтела,
И за срамоту мојих јада
Не бисте знали ви ни сада,
Бар да се надам да сам смела
Да ћете опет к нама доћи
И да ћу ма и ретко моћи
У селу да вас видим нашем,
Да се веселим гласу вашем,
Да вам што кажем, па да затим
О истом мислим и да патим
Дане и ноћи дуге сама
Док не дођете опет к нама.
Ал` особењак ви сте, знамо,
И тешка вам је селска чама,
А ми... ми ничим не блистамо,
Но искрено смо ради вама.


Што дођосте у наше село?
У степи, где мој живот траје,
Ја не бих срела вас зацело
И не бих знала патња шта је.
Смиривши бурне осећаје,
Можда бих једном (ко ће знати?)
По срцу нашла друга верна
И била бих му жена смерна,
А својој деци добра мати.


Други!... Ал` не, ја ником не би`
На свету дала срце своје!
Одувек тако писано је...
Небо је мене дало теби;
Мој живот сав је јемство био
Да ћу те срести измеђ` људи;
Знам, Бог је тебе упутио,
Мој заштитник до гроба буди...
У снове си ми долазио,
И невиђен си био мио,
Твој поглед ме је свуд прогањо,
У души давно глас одзвањо...
Не, није ми се сан то снио,
Јер чим си ушо, ја сам знала,
Сва премрла и успламсала,
И рекла: он је ово био!
Ја тебе често слушах сама;
Говорио си са мном једном
Кад просјаку помагах бедном
И када блажих молитвама
Буру и јад у срцу чедном.
Зар ниси ти и оног трена,
О, привиђење моје драго,
Промако кроз ноћ као сена,
Над узглавље се моје саго
И шапнуо ми речи наде
Љубави пуне и искрене?
Ко си ти? чувар душе младе
Ил` кобни дух што куша мене?
Утишај сумње што ме гуше.
Можда су све то сање моје,
Заблуде једне младе душе,
А сасвим друго суђено је...
Нек буде тако! што да кријем?
Милости твој дајем себе,
Пред тобом сузе бола лијем
И молим заштиту од тебе...
Замисли: ја сам овде сама
И никог нема да ме схвати;
Сустајем и мој ум се слама,
А немо моје срце пати.
Чекам те: наде глас у мени
Бар погледом оживи једним,
Или из тешког сна ме прени
Прекором горким и праведним!


Заврших! Да прочитам, стрепим...
Од стида више немам даха...
Ал` ваша част ми јамчи лепим
И предајем се њој без страха...


Препевао Милорад Павић

САВИНЕ ВЕРИГЕ - Добрица Ерић

Циге-миге
бриге о вериге
Још се пуши
мећава у души


Гледај, сине
воћњак нам уцвето
снежним ињем
Биће родно лето!


Блекну овца
у част богословца
Сви на славу
код Драга Таћковца


Па на игру
у Црнућу Горњу
у Рамаћу
ил Доњу Шаторњу!


Мраз режи и
уједа ко псето
С грања снежи
Биће добро лето!

СВЕТИ САВА - Добрица Ерић

Даде нам светиљку
у мрачном дрвећу


А ми му заузврат
утулисмо свећу.


Стависмо му жути
кружић око главе


А украдосмо му
златну круну славе.


Бејах уснуо слатко
кад чух: неко куца
у прозор - и стакло
у тами засветлуца.


Двоумих се кратко
па видећ златокрунца
отворих - кад оно Растко
и соба пуна сунца! 



ТРОРУКА ЧУДОТВОРКА - Матија Бећковић

Горела је Света Гора
Забрижио се свет,
Мушка Грчка устала на живи огањ,
Само Светогорци неће да гасе,
Ако је Божја воља нек изгори.

Голубицу излетелу из мора,
Пресрео је пламени потоп,
Што је кренуо са Атоског виса,
Предао огњу скитове и испоснице,
Замонашене винограде, цветове и дрвеће,
Па жут од воска и бео од тамјана,
Наступао ка Хиландарској лаври.

Тек кад је продимило и јаје у црквеном звонику,
Старешина нереди најватренијем молитвенику,
Да изнесе икону Богородицу Троручицу
И три пута обиђе око манастира.

Пред Савиним троном ватра се помамила,
Али чим би се примакли икони,
Устукнула би ко поплашена,
Испуштајући нагореле крстове и јеванђеља
И цвилећи бежала путем који је спалила,
Цркавајући испод огараног камења.

Завејани у најскупљем пепелу,
Пожарници су се мрзли пред чудевством,
Док онемели вођа проговори:
- Побогу оче, шта сте до сад чекали,
Погуби очи оволико људство,
А тек кад потоп сиђе до вашег прага,
Изнесосте ову икону,
Да својим огњем узме огањ огњу.

Снисходећи Тројици, старац му одговори:
- Ово је највећа светиња, Господине,
Која се без велике невоље не потеже.
Њен посао није да тули ватру,
Нити да жврља нуле по пепелу.
Да се бавила ћоравим пословима, 
Не би ово место за себе изабрала,
Да би самовала и тиховала,
Већ би се запослила као пандур у Солуну,
Где би дан и ноћ размицала гунгулу,
Дувала у пиштаљку и легитимисала,
Претила и уходила, претресала и приводила,
Не би била Једина Светогорка,
И Трорука Чудотворка,
Игуманија Хиландара,
Која ватри не да наше једине очи,
Не ове из главе,
Него оне праве.

ШКОЛА СВЕТОГА САВЕ - Васко Попа

Седи на врху крушке
И нешто себи у браду говори


Слуша
Како се медоусто лишће
Његовим речима моли


Гледа
Како по брдима ветар ватроносац
Његовим речима псује


Смешка се
И полако једе
Књигу господара света


И дозива гладне вукове


Са врха крушке баца им листове
Пуне црвених дуговратих слова
и белих јагањаца

НА ГРОБУ ОЦА ЈУСТИНА - Матија Бећковић

На гробу оца Јустина,
Код манастира Ћелије,
Сестра замењује цвеће
И тепа му да брже расте.


Видиш, каже ми црноризац Амфилохије,
Ава није имао деце по телу,
Откако је бризнуо у плач за Христом
Ничим се на земљи није могао утешити,
А опет на њој има безбројну духовну децу.


Она му хумку греју врућим сузама,
Пољске цветове смењују неувелком,
Неутешној свећи не дају да пресвисне,
А толиким родитељима, поред рођене деце,
Гроб негде самотари урушен у шикари.

ДВА ПРАЗНИКА - Љубомир Симовић

ЋУРЋЕВДАН


Разапета међ буквама, светлуца
паучина у сунцу, паукоцентрична.
Рај свилени свемир
мувама се и лептирима храни.
А ветар који цепа ту паучину,


је ли тај ветар, који кроз букве дува,
свети Ђорђе лептира и мува?




ИВАЊДАН


Лептир гримизан облеће лептира жутог,
а љубичаст и небоплав црвеног!


Златан са плавим око белог лепрша,
црн се надлеће са наранџастим и белим!


А ветар све, и жутог, и црвеног,
и љубичастог, и гримизног, и плавог,
носи преко цвећа и водене свиле,
у све сивље плаветнило, у коме ишчиле!

ИЗВЕШТАЈ ЈОВАНУ ДУЧИЋУ - Брана Црнчевић

Мртав Дука лежи у свом гробу
сам умотан у стихова свилу
и одоздо слути стару злобу
док га куса црв у Либертвилу


Не ленчари Кнеже поезије
у свом рају и на свом дивану
у Србљима ништа ново није
нема ништа ново на Балкану.


Срби опет бране живот голи
реци Ноју да припреми лађу
моли Саву да за Србе моли
нек пожуре да последњег нађу.

БРАТ ТРИАНДАФИЛОС СА КРФА - Раша Перић

Брат Триандафилос, чувар српских душа
и Плаве гробнице која се пенуша,


на Велики петак, пре празничког сјаја,
као заставу српску шара света јаја.


На Ускрс, пред зору, у свом малом чамцу
исплива ка Виду, са свећом на прамцу,


и прекрсти трипут себе и пучину
па васкрсна јаја пусти у дубину.


Са цветом босиљка, са ловором славе:
даје помен војсци из Гробнице плаве!

ПОСЛЕДЊА ЖЕЉА - Матија Бећковић

Кад је умро
Чувени црвени генерал
Који је некад био
Бели капетан
Другови из Генералштаба
Затекоше га на одру
У бившој капетанској униформи


Нису га познали
Ни веровали очима
Мислећи да сањају
Тражили су објашњења


Није се ту могло ништа


Била је то
Покојникова последња жеља


Све што му није требало на небу
Остављено је на земљи


Као да је више бринуо
Хоће ли га познати
И примити
Капетани
На оном
Него како ће га испратити
Генерали
На овом свету.

МИЛОШ ОБИЛИЋ - Матија Бећковић

Милош Обилић се није предао
Ни први ни последњи
Па није ни издао
Ни погазио крштење
И пре него што се предао
Како то већ иде
Нити се с Турцима знао одраније
Из шуровања и домунђавања
Док су били у најљућој завади
Како је одавно уведено у обичај.


Није се предао под оружјем
Како воле да се предају издајници
Ни на белом коњу под белим барјаком
На коме пише LIBERTAS
Нагиздан и натомрштен
Како саветују стручњаци за издају.


Предаја и издаја биле су исто
Издаје није ни било
Није се имало шта издати
Потурчење је унапређење
Издаја најприроднија
Па се није тако ни звала
Већ храбри реализам
Пристајање на своје време
Као што вода пристаје на сваки суд.


Превара се подразумевала
Јер се у оно доба још није знало
Да се туђој вери може боље служити
Ако се остане у својој.


Завиривали су му у душу и под језик
Да их не би негде сакрио
Провлачили испод копита и сабљи
Како су се звали скенери и дигитрони.


Као лањски лист у новој трави
Прометао се кроз себе
Кријући очи од косова и мрава
Траве видовнице и цвета вида
Што је нашао да цвета баш тог дана.


Пољубио је земљу под Падишахом
Па ресу на серџади па серџаду
Налчу на папучи па папучу
Копчу на скуту па скут
Цара чија се чалма назирала међ звежђем.


Сви су гледали
А нико није видео
Оно што је претекло и њега сама
Кад је пузећ кроз росу
Прешао границу у себи
Нешто га је потегло изнутра
И почело усправљати
У руци му се обрело сечиво
И тада је севнуо рез - неботик
Први Царски рез изведен лежећи.


Тек кад су му одсекли главу
Подигао се из траве
И кренуо од извора до извора
Да јој тражи лека
Да му прерасте стара
Или израсте нова.


Да је носио на раменима
Давно би остао без ње
Овако се још нада
Обилази видаре и изворе
А с главом у торби
Лако му је мислити својом главом
И бити највећи јунак.

БОЖЕ - У ШТА - Алек Вукадиновић

Час је часа
Умрлога:

Небог Бога Бог Небога
Гони у круг часа
Нигде лога

Ватро Боже Крви јака
Сав се напих светског мрака

Мушт Немушта Немушт
Мушта
У Заушћа света
Сушта

Гони у даљ

Боже - у шта

ПРЕД СТРАШНИМ СУДОМ НА ГРАЧАНИЧКОМ ЗИДУ - Рајко Петров Ного

Јеси ли копиле из црних словенских шума
Кентаур с телом ждрепца и лицем арапчета
У јежу ласица и видра јакоже пума
Тај мутант историје што за фрескама шета

С прецима из читанки с јунацима из вука
С морлачком совуљагом уназад до чечана
И од косова па до косова кука
Шеницу још бјелицу и воду са звечана

Туристо у прошлости С тобом су двапут мртви 
У блату загрљени божурови и деца
Са овог страшног суда на грачаничком зиду

Мирне и малоумне модре се очи жртви
И светац за слијепца уз неме гусле јеца
О времену пошљедњем у срамоти и стиду