среда, 28. март 2012.

ДОЛАЗИЛИ СУ И ОДЛАЗИЛИ ЉУДИ - Милијан Поповић

Долазили су
и одлазили
људи


Смењивали се
ноћ
и дан
радост и жалост
јава и сан
У оку скамењене птице
гасила и палила сунца
Ницала и умирала кућишта


Низ степенице уклесане у стену
силазили су одбегли богови
међу људе
учили људски језик
псовке и песме скарадне


Окупљали су се заједно
богови и људи
у дане празничне
и дане радне
и бивали су једно
Окупљали су се на Зборишта
докони да одгонетају лет птица
зачеће живота и смртни крик
да зановетају о свему


Окупљали су се тако
у дане радне
и дане празничне


И тражили су богови међу људима
И тражили су људи међу боговима
себи сличне
И преображавали су се богови у људе
И преображавали су се људи у богове
и бивали су једно

ПОГРЕБ - Милијан Поповић

Прође човек
(сад и никад више)


Мртваца пронеше
(на ваздушастим носилима
у сандуку од храстовине)
четири човека дивовског раста


Сланом опрљеном Прљушом
(скоро невидљив)
пројури зец
ниско (пред кишу)
пролете ласта


Одједном
белину дана црно засени
козица Белка
на грану јабуке дивљаке
обешена


Прође човек
сав од магле
од муња
од облака
саздан
прође сном

ТАМО СЕ У ТАМИ - Милијан Поповић

Тамо се у тами
оцртавао и наш нејасан лик
и царовала нека тужна лепота


Из зеленог шкриљца шикљао је
млаз суза


Тамо се у тами
изнад чесме
на Прљуши
окупљаху у поноћ
јунаци са бојишта
утваре
и виле беле
из народне песме

НАДА И БЕЗНАЂА - Милијан Поповић

Нада и безнађа
на смену
(безнађа преко реда)


Откривамо истине старе
под наслагама векова скрите


Ноћ -
нама сродна
рађа се из гроба


Долазак
Живљење
(какво такво)
и
занавек -
сеоба

КУЋА НАМ НЕПОСПРЕМЉЕНА - Милијан Поповић

Кућа нам непоспремљена
О црне вериге
изнад прочевља
репати враг се обесио


Кроз оџак
са звезда
из ведрине
чађ капље


Згрушана крв предака
Пламсају ватре поред друма


Ветрови таван прочишћавају


Баба-Станија сишла с ума
поменик огроман прелистава
претке прозива


Земља -
чудовиште
у утроби својој
безброј гробова скрива 

СА БРДА УКЛЕТИХ - Милијан Поповић

Са брда уклетих
преко далеких непроходних шума
рубом празаборава
праћени синовима нерођеним
враћају нам се преци
лица озарена
у праскозорје


Ноћ преображена у чудовиште
над мирним домовима нашим
незнанокуд лети


Умрли путници жељни друма


Неко нас иште


У срцу
звезда заривена крвари

НИГДЕ - Милијан Поповић

Нигде
људскога створа
разговор пријатељски
(или заваду)
да заподенемо


Ни привида
нигде
вештица бар
на метлу да узјаше


Ни нарицаљке
не јављају се више


Ноћ залутала
у нама


Самоћа сипљиво дише

КОЛО ВИЛИНСКО - Милијан Поповић

Коло вилинско
на заравни
играју девојке босе


Набрекле плодове наших руку
пустоше потоци водоплавни


Слепи ђаволчићи
иду
подруку


Громовник Илија
наздравља паликући

САМО ПЕСНИЦИ МОГУ - Милијан Поповић

Само песници могу
ако им се то прохте
ако им се тако хоће
само су они у моћи
предзору
после непроспаване ноћи
или
у било које доба
мирне душе
брати зорњаче
са шкрте Прљуше


Само песници могу
очекивати да
у неко далеко праскозорје
Прљушом неплодном
са омамом живота
њима мртвима захуји борје

КО СИРОМАШТВО ЧИСТА ВОДА ТЕЧЕ - Милијан Поповић

Из шкриљца зеленог
ко сиромаштво чиста
вода тече


Земљина утроба
у себи
богбигазнао шта кува
колач какав нам пече


Утваре невидљиве
нам прете


Крај чесме вилењак
од урока нас чува


Изнад отворених гробова
јастреби лете

ПРЉУША - Милијан Поповић

На видику
смреке две
у пару самују
Усамљенице вите
немо ћуте
ко споменици на постољу стоје
скрајнуте
лепотом зраче


Понекад само
кад им је време
придруже им се
печурке рудњаче


Прљушом светлост ниче
увире у слику

НЕ УЗНЕМИРАВАЈМО ПРЕТКЕ - Милијан Поповић

Не узнемиравајмо претке
мирно нек почивају
у подножју брега


Пред апокалипсом
која следи
они нам неће
они нам не могу
помоћи


Из сваког кутка
опасност вреба


Крв у жилама
леди


Постоји потреба
да се вратимо на почетке
као што се у воду
поново враћа
облак

СВИТАЊЕ - Милијан Поповић

1. 


Овога трена
огромно усијано Сунце
су пробудиле
из сања
лајаве зоре


Весели лавеж
долином планином
реком потоком
стазом псећом
узбрдицом низбрдицом
пропланком литицом
у круни цвета
од камена до камена
весели лавеж
одзвања


2.


Овога часа
на раскрсници пута
на међи
између два
Ништа
ноћ згранута
се предала
без гласа
и
дан
је зором кренуо
безглаво
у неизвесно путовање
кренуо
кривудаво


Куда
ђаво
би га знао


Секире су певале
из забраништа:
дане
здраво
дане 
здраво


3.


Кроз шуме
што се злате
овог трена
дан
су на крилима
донеле
из земље
непознате
далеке
као снег беле
неке
измишљене птице
и беле виле
горске лепотице
у сну нашем
прадавно
што су заноћиле


4.


Са небеске осматрачнице
са огромне висине
утуткан у мекоћу
паперјастих облака
на свет се кезио
(незнано зашто)
ћелави ђаво
узгред
из чиста мира
пљујући себе
у ћелу
у лице


И нико
баш нико
нија знао
шта се то збило
шта је умрло
шта се родило
из неописивог страха


И нико
баш нико
није знао
ко је испразнио
огромну
небеску зделу
помрчине


5.


Избезумљена ноћ
управо
баш
тада
тога трена
је остала
тако сиромашна
без успомена


Мутне су воде
надолазиле
огромном диву
преко рамена


Са белог дувара
напуштене одаје
у некој
далекој
кући сиромаха
замирисала је на смрт
мртва стеница
и сасушена ваш


6.


Испод чаршава
из сања
из сванућа
мирис је ширила
сочна крушка
и дизала се пут неба
пробуђена лепетом птица
снага мушка
здрава
и шашава
набијена
до распрснућа


7.


Управо
баш
тада
тога часа
тога трена
ноћ је
заштићена стогом
сена
одмаглила
долом
са кишом која је лила


Без збогом
ноћ је одмаглила


Невидљивим силама гоњен
маглом осољен
дан је незнанокуда бежао
безглаво
од себе
од бога
од ђавола
од рогатог вола
од оног што га
на путу чека
дан је узалудно бежао


8.


Дан је крварећи зором
бежао
у без-дан
бежао
од суша
од лелека
од громова
од мразева
од злокобних снова
од поплава река


9.


У томе трену
управо
баш
тада
тога часа
зачараном гором
заглушујући ноћна оговарања
одјекивале су речи нечије
изговорене
са невидљивог олтара:
у свитање
све нас мање
у свитање
све нас мање


10.


Управо
баш
тада
тога часа
у томе трену
ђаво је
искористивши неопрез
украо реп ноћи
и
сакрио га
у бадањ
за успомену


11.


Док је везиља зора
везла свој вез
мргодан бог
са суром брадом
од повесма
по обличју човечијем
саздан
са висина
из неког ината свог
из сопственог беса
инаџија бог је режао
на тек рођени дан
на сан
на располућена небеса


12.


Ђаво ћелави
и бог мргодан
и ноћ
неодгонетнута
и зора
дана весник
на раскрсници пута
и сам дан
чак и сан
и песник
да
и песник
свитање који записује
били су
тога часа
тога трена
били су песми
ни до колена
ни до колена



ОМЧА НЕВИДЉИВА ОКО ВРАТА СЕ ЊИШЕ - Милијан Поповић

Омча невидљива
око врата
се њише


Светом тумара
ко песма
реч материнска блага


Пред вајатом циганка стара
карте баца
судбину прориче


Ноћ залутала
од немила
до недрага
се потуца
изнова
чудесном песмом
живот сриче


Из снова
усамљен гроб
под храстом
ко човек дише

БАЈАЛИЦА - Милијан Поповић

Са наших утрина
из забрана
и запарложених тавана
из наших светлих
и тавних
кућа
у предвечерја
у мрклу ноћ
у сванућа


Узалудно ће
неразговетном песмом
(њојзи само знаним речима)
кађењем повесмом
и белим луком
узалудно ће
ђаволе истеривати
стрина

МИ - Милијан Поповић

1.


Ми
мењамо устаљен мир
за немире живота
тражећи себе
у ненасељеним пределима сна
по тајновитим стазама крајолика
тамо где никог нема


Усамљени
урањамо у непостојеће воде
не дајући на смрт
ни пишљива гроша


У речима
које изговарате
остаће нешто од нашег лика


Ми
меримо свој раст
растом витих бреза
и
покушавамо
(за вечност)
да ухватимо неухватљиво
време
у протицању


2.


Књига смо
чудновата
исписана писмом неразумљивим
Књига смо
слободних листова
без повеза


За несметан пролаз
снова
уграђујемо
широка врата
а затим
зазиђујемо
иста та врата
пред опасношћу
која нам прети
од човека
брата


3.


Ми
искушавамо
привлачну моћ
месечине
и луду снагу земљине теже


Ширина свемира
нас стеже
све јаче
и јаче


Изгубљена ноћ
над нашом реком
немира
грохотом се смеје


Дан осунчан
негде у даљини
над нашом судбином
плаче


4.


Ми
кућимо
и раскућујемо
разбашћујемо башче
и башчине
а потом
неуморни
засађујемо засаде нове
по утринама по крчевинама
по ледини непоораној


По земљи овој
сејемо снове
вични свему


Долазимо
и одлазимо
пролазимо
пролазимо
Узгред се питамо
чему



уторак, 20. март 2012.

ТО НИЈЕ ТО - Милијан Поповић

''И то па то
и све то''
Момчило Настасијевић

Не
Никако
ТО
Није ТО

Ако
Ако је
ТО
ишта
онда је
ТО
вечити позив
Позив
на бескрајно путовање
из Ништа
у Ништа

ЗЕМЉА ОВА ПОСНА И НЕПЛОДНА - Милијан Поповић

Земља ова
посна
и неплодна
дебеле гробове рађа
и багрењаре
за пчеле
сласти незасите


Прљуша
коначно
од свих нас болести
и тегоба лечи

ОСТАДЕ ДОМ - Милијан Поповић

Време се скамени
све се претвори
у тихе кораке
двоје
по двоје


Остаде дом
све јасније се види
из даљине


Обећаним сунцем нас теше
(да -
кад тад
некоме ће гранути)


Удари гром из ведрине


Прође наше
(ми знамо своје)
никад нам
никад више
неће сванути

У НИШТА ТЕКЛА ЈЕ ВОДА - Милијан Поповић

Тамо је у тами
текла вода
бистра
исцелитељска
нимало налик на замршено корење
нити на испреплетане дамаре
живота


Вода чиста и једноставна
отицала је из бесконачја
у неко још даље бесконачје
у ништа


Не хајући за игру непогода
у ништа текла је вода

У НЕБО ЛЕТИ БРВНАРА КУЋА - Милијан Поповић

У небо лети
брвнара кућа


Крмељив бог дрема
у сену
на ливади


Ђаво нам о глави ради


Уморни чекамо
одмену
и ускрснућа

УМРО ЈЕ ДАН - Милијан Поповић

Умро је дан
на рубу врлети


Из дланова празних
расту у небо
црне траве


Нигде
курјака бар крволочног
завијањем да се огласи
живот да посведочи


Умро је дан без збогом


Месец ће самотан
празнину ову
у нама
пробости
својим рогом

САЊАМО БУДНИ - Милијан Поповић

Сањамо будни
маскараде
и покладе
пред Велики пост


Сањамо
изнад нас лете
крилате кладе
и главе


Стојимо немо
сред кише
сред страве


Смрт нам свакодневни гост

УМИРЕМО А ТАМАН СЕ НА ЖИВОТ СВИКЛО - Милијан Поповић

Свирепа аждаја - гутач облака
(у сјају)
животе наше наискап
испија


Архангел Михаило нам за петама


Незадрживо идемо крају


Испред нас чека
Прљуша
телима својим да је нагнојимо


Стасала трава
цвет
то тело наше никло


Умиремо
а таман се
на живот свикло

НЕРАЗГОВЕТНО ГОВОРИ РЕКА - Милијан Поповић

Музика прејака
(фортисимо)
за ухо ненавикло


Мргодни ћутимо


Ноћ нас куша


Сањамо плодне њиве
и коње
у касу


Неразговетно
говори река


Трепери
страх у гласу

ДАЉИНЕ СУ ЗА НАМА - Милијан Поповић

Даљине су за нама
испред нас
шта је


Прошлост
и дани будући
у истој равни


Тама
шта крије


Заборав пуст


Кроз облаке грме
небеске кочије


Коњски кас
небеса пролама


Ђаво пакује кофер
за распуст

СВЕ ТАМНИЈА ТАМА - Милијан Поповић

У очима пријатеља
слика  о нама
лагано бледи


Губе се јасни обриси
нашега лика


Све тамнија тама


Сагоревају свеће
док пробуђени сањамо
уранке


У немоћи
потражимо спас
макар
у мајушним просторима 
Нојеве барке



ОДГОНЕТКЕ СУ ВАРКА - Милијан Поповић

Коме је потребна истина
о смрти


Одгонетке су најчешће
варке


Слободан
не пева никад о слободи


Не ретко
и ведро небо бива мрачно


Из црног облака
светлост сине


Дани давнопрошли
и векови чак
у стопу нас прате


И најмрачније ноћи
зачињу у себи светле зоре


Над хумком мртваца
људи говоре
нек ти је земља лака

ТРАЖИМО ОДГОНЕТКЕ - Милијан Поповић

Суђаје
на богојављенској води
отварају карте


Шта нам се пише


Ноћ је у нама
Дан иза нас


На пољу посејане речи
јетке


У ромору кише
у одблеску муња
тражимо
одгонетке

ЗАСТАНИМО НА ПУТУ ОВОМ - Милијан Поповић

Застанимо на путу овом
који води
у неповрате


Све што је прошло
ставимо на тас
са оним што ће доћи
(ако дође)
па где превагне


Лађа наша замишљена
у непознато броди


Иза нас лудо
оргијају ноћи
Збуњено
испраћају нас
незнанокуд
нерасветљене зоре


Брда далека
остављена на путу
нас прате
у неповрате

УЗАЛУД ЧЕКАМО ОДЗИВ - Милијан Поповић

Узалуд чекамо одзив
и да нас схвате


Ипак
живети
живети
упркос свему


Речи узјогуњене
и живот
не пристају
на оклопе


Летети
летети с временом
макар
и у суноврате


У стенама незаборава
урезивати стопе


Живети
упркос свему

ДАЉЕ КУДА - Милијан Поповић

Заобилазним путевима
стазама кривудавим
до Истине
(До гроба)


И шта тад
Даље куда


Истина -
шта је


Одгонетамо чуда
која живот ствара


С висине
неминовно вреба
пад


Што већа ширина
то већа
тескоба


Земљина утроба
увелико
широм капије своје
отвара

ЖУРБА ЧЕМУ - Милијан Поповић

Сунце запаљено
лагано
догорева
на трему


Журба чему


И онако ћемо стићи
тамо
где нисмо наумили
и у час
у који нисмо желели


Журба чему

СЕЋАЊЕ - Милијан Поповић

Залудан именујеш
њивчине и њиве
пашњаке и гајеве
речи заборављених се присећаш
непотребно
вежбаш памћење


У сећању
полако
све се брише


Залудан збираш у шуми
громове пролетње
у дубок вир бацаш
звезде узбране


Речи
и звезде
не сањају више

ЗАБОРАВЉЕНА РЕЧ КУЦА НА ВРАТА - Милијан Поповић

Побуна светаца
са ђаволом у дослуху


Шта нам се спрема


Отровним језиком змија палаца
испод кућног прага
птици скамењеној се удвара


Глас препознатљив
у уху


Заборављена реч
куца
на врата


У кући
никог нема


У соби празној
излазе сенке
из дувара

ЗВОН ЗАБОРАВЉЕНИХ РЕЧИ - Милијан Поповић

Звон
заборављених речи
у слуху


Враћање
да би се кренуло
даље
у недођин


Миришу кише
у ваздуху 
мирише
бели крин
у мају


Громови небеса са земљом
мире


Ноћ тајновита
поруке шаље
Гора јечи


Певају плетиље
и ткаље


Из даљине
допире
звон заборављених речи

ПРИСЛОНИШ УХО НА ЗЕМЉУ - Милијан Поповић

Прислониш ухо на земљу
чујеш
гласове разговетне
препознатљиве


Немоћан одгонеташ
откуда долазе


Откуда мелодије
песме заветне
видари којом видају ране


Прислониш ухо на земљу
и снујеш
у беспућу
да јасно видиш стазе

ТРЕН - Милијан Поповић

Колона мрава
на путу
чека плен


На плећа онејачала
човек
године прти


Кроз кости -
трава


Рођење -
смрт
Између:
Трен

ТРОШАН ЈЕ ЖИВОТ - Милијан Поповић

Трошан је живот
трошне су наше куће
пролазан свет
узалудан корак


Све се руши


Ипак
ипак
верујемо у немогуће
дубоко у души


Будућност обећава цвет
чудан неки цвет
на трулеж
који мирише

У КАПИ КИШЕ - Милијан Поповић

Земља се сулудо врти
и даље
у празно


Реч
бива цвет
жељени


Мртвило поразно
од тишине тише


Свет
читав
неухватљиви
потопљен
у мајушној капи
кише


Недосањан сан
још један дан
на самрти

ПРОДОР У НЕМОГУЋЕ - Милијан Поповић

Шваље
и праље
ненаметљиво
преуређују свет
са ветровима пустим
скидају паучину
у празним одајама запуштене куће


Бајање


Продор
у немогуће

ЗЕМЉА У НОВОМ РУХУ - Милијан Поповић

Земља у новом руху


Ћилим
рукама анђеоским
саткан


Трава
путује кроз несан


Ноћ на издисају


Одгонетамо говор кише


Испод небеса
нејасне слутње


На таласима жита
пијани ветар
нас њише



ОКАМЕЊЕН ЦВЕТ - Милијан Поповић

На прочевљу
окамењен цвет
цветање сања


Светлост чудесна
у нама
расте
у раздања


Дубока јама
речи неизговорене
чува


Лет


Птице из сна
лепотом
богове часте

УМРЛЕ РЕЧИ - Милијан Поповић

Уморан дан
на смирају
клечи


Лепота умирања


Гром успаван
у утроби облака


У сан 
навиру
из незаборава
са усана предака
умрле речи

ПЕСМА - Милијан Поповић

Да ли је песма
заклон
од непогода живота
да ли је штит
од заборава
и смрти


Песма да ли је
камен воденички
млин
у ноћи несаној
који нас меље
меље


Или је песма
можда
нерођен син


Песма да ли су
везиље и преље


Шта песма јесте
Шта песма није