среда, 21. новембар 2012.

АРИЉСКИ АНЂЕО - Бранко Миљковић

Анђеле горки празнине и снаге,
Кад указа се сунце какав није
Свет, где невољен јаче ћу волети драге,
Док плод посејан у паклу на небу не сазрије
Ако намере добре срце воћу
Подари, каквом ватром вођени иду,
Док пчела ставља жаоку у слаткоћу
За смисао лета на искусном зиду.

О, опија ме ватра тако трезна
Око твоје главе ко пролеће!
Ко тебе није видео тај не зна
Себе, ко тебе не виде тај неће
Никуд стићи, јер бескрајан је пут.
Гле месец блиски изнад рујног цвета
Доби облик српа: лепота је смрт
Где врлина откри могућност узлета.

Непомичан си, зато те не могу стићи;
Тако близу мене други ваздух дишеш
Док силазак у дубину обећава све више
Звезда на коју треба се тек навићи.
Дивно празноверје што измишљаш крила
Ослепљеном ваздуху у тој сажетости,
Твоја је младост пре свих младости била
И остала на зиду ко слика милости.

О сретна младост која проћи неће!
Да би био разумљив срцу оста
Млад у издвојеном дану који поста
Светлост што ме мири са вечним пролећем.  

Нема коментара:

Постави коментар