уторак, 31. децембар 2013.

ЕПИСТОЛА ВУКУ КАРАЏИЋУ - Гојко Ђого

Поштовани господине Вуче,
ништа од твоје приче.
Пиши
као што говориш,
а читај
као што је написано.

Не могу да пишем
као што говорим
јер
не могу да кажем
оно што мислим.

Уместо твоје поуке,
обавештавам унуке:
Ја сам писао
као што сам мислио,
а ви немојте читати
као што је написано.

ПАКАО И ПЕНКАЛО - Гојко Ђого

Судијама Врховног суда

Имао сам једно перо
које је само певало и ходало по папиру
размећући се својим словима.
Усправно је држало кичму
и ишло својим путем
не презајући ниодкога.

Непослушно је било и својеглаво,
свашта је писало,
чак и оно што ја нисам хтео
- неотесано неко перо.

Шиљио га, брусио, чупао за уши,
умакао у царске мастионице
и завлачио у лобању,
напајао црвеним тушем
из властитих вена,
само да прогледа,
да буде перо са очима,
да му слова буду видовита.

Али оно је застрањивало све више,
жврљало лево десно,
уплитало се у кучине.
Уображено перо једног гусана
- најслађе бих га треснуо о под.

Показивао сам му и друга пера:
"пеликане", "пингвине", "папагаје"
оковане у злато и сребро,
понекад и у оловне обруче.
Куд они пролазе,
кривуда и млечни пут.
- А гледај мој швракопис!

Моје перо неће ни да погледа
него поставља замке између редова
на зло да ме наведе.
Његова је мајка сврака, а отац кос,
кад је овако црно.

Једног дана ми се отело
и полетело у небеса.
Сад к`о птица пева на грани
а градски му оци раде о глави.

КИНЕЗИМА О ЗВЕРОВИМА - Гојко Ђого

Питају ме кинези:

постоје ли те необичне звери
што их у песмама припитомљаваш,
расту ли тако лековите траве у Хумнини,
пију ли од кукуте чај,
говоре ли заумним језиком,
тргују ли, збиља, кожом ти људи?

Би ли продали
своје моћи од помоћи?

Немојте ме вући за језик.
Све сам то измислио,
и није тешко погодити зашто.

Нико више од мене
није волео домаће животиње.
Дружио сам се са пастирима
и веровао да је од српске стоке
могуће створити нову пасмину.
Хтели су чак да ме приме у своју партију.

Па питајте сад њих: ко је крив
што се морам играти
са зверовима. 

ПАС МЕЂУ ПСИМА - Гојко Ђого

Драги моји месождери,
трну зуби,
живот смрди.

Ваш зверињак чувају дресирани пси,
њихов језик
лиже руку која дарује
и руку која држи кнуту.

Само једна џукела
више не љуби
оно што је љубила
цео псећи век.

Не воли зечије усне,
ни ловачке приче
- пасји син.

Вилице му из очију вире,
у подне вије
и вукове зове на вечеру.

Не пружајте му своју шапу,
неће више да лоче
из ваше лобање.

ВИЛИНА КОСИЦА - Гојко Ђого

Увило се уже, понирућа веза,
држи у руци и разбој и чунак.
Веже меридијане на земљописној карти
и президана поља на длану.

Нико не може да раскрчи негве,
узда и љути ђем
измирују пропањ и прпошку.
Спућена мисао на јутрањој грани
не уме да размрси своја путила
од земаљске пређе коренове.

Извезла јастук пирева лоза,
витка јапија повезала
рањива места и висине соколове.
Између брдила разапет план,
стега броја и знака.
Нека тка
хитра лисица кроз млад крвоток,
подножи држи иста рука,
ланац, занаго.

ГОМОЉ - Гојко Ђого

Под кошуљом земљаном, у родници мекој
заривен у блато, завезаних уста,
не сме у мраку да упали лампу
и открије срце - извору светлосни.

Ко је у зиндану био
зна колико коров може стегнути
своја дивља колена око туђег врата.

Док роб, у искушењу,
жедан небеса, испија подземно вино,
некакав му пламен тајни
хоће трбух да прогори,
мрморећи о слободи
онога што на врху стоји
и немоћан увис још једном да закорачи,
гле, скаче у амбис.

Кад крилата рука донесе благовести,
проговориће на пупак
и упалити свет.

УВИС - Гојко Ђого

Земљу раздрле провале,
мостови корачају с рамена на раме,
дунђери ударају клинове под пазух, у обрве
- хоће ли грому одолети од облака здање?

Или ће га виле оборити
или меки прсти бршљанови?

Опаши зидом градове,
подупри сохама небеским куле вавилонске,
утврди се на врху, утврди,
буди владалац који све види и све зна,
и обзнани:
ако су звезде слепарски атари,
истинит је само сан.

Ил` су чула завеса од дима
ил` дух чула мраком обавија?

Јасних знакова нема, звездару,
на дохвату нам само живопис
изгребан онамо где забодене беху светиље.
Усправан пут у маглу замиче,
к`о тучано уже спаја
наше слепе очи
са будућим неким сванућем.

НАД ЂЕРЂЕФОМ - Гојко Ђого

Нема ветра у кошуљи,
плева недра испунила,
шушти сувих ребара плот.
Везиља чиоде забада у чеону кост
и везе,
неко вез тај зове дан, неко ноћ.

Године сушне, време трпко
огрлицу оловну око врата запрело,
криви леђа, јалови плодове,
не да стаблу да стоји усправно.

Вођени руком јереси
обарали смо пророчишта,
глоговину сејали у вртове,
а венцима који беху обрасли божанске главе
окрунисмо своја смртна чела,
сад повијени под теретом,
изгубивши вид и сваку наду у повратак дому,
лутамо на ничијој земљи.

РАЗГОВОР С ЈЕЖОМ - Гојко Ђого

На Калемегдану, лета 83.

Завуци се у вунену своју врећу
мрка мала животињо
и грокћи у ћориној рупи.
Ако се будеш као клупко котрљао
по млечном путу и зоолошком врту,
бодље ти никад неће пропасти,
чушкаће те боси и обувени.

Слепци су измислили меку ахилову пету,
утеху сужњу и мртвоме краљу,
твоја је нада празна гатка
- веруј оном чија је кожа штављена ногама. -
И паси негде у забити,
подаље од двора и обора,
где цигла не пада и не цокће цокула.

Дечија прича о животу звери у забрану
омиљена је лектира сумњива поретка
- нека се усреће мајмуни
и ошишана браћа твоја- 
разрок пастир
левим оком чита закон
а десним на вукове намигује.

Не проверавај поуке из бајке
- није твоје да вијаш облаке -
нека се деца пењу на небеса
а ти дуби рупу у свом дубирогу
док се у црни не претвориш трн.

ЗЛАТНИ ЈЕЛЕНАК - Гојко Ђого

Јуче ми нешто на леђа легло
а ни данас ми није боље,
зао дух или тешки ваздушни стуб
никако да се скотрља.
- Хајде, велим,
можда ће у шетњи да се раздреши
бреме које свако понекад тегли.

Успут сретох малог оног балегара
што су га стари славили као крунског сведока
у чаркама срца и савести
а знао је и у подземље да се запути
и провери изблиза скаску о васкрсењу.

Само завереник веран своме крсту
или црноризац венчан с небесима
могао се прометнути у овог црног врага
што неопрезно, усред бела дана,
земљану куглу
царским друмом ваља.

О том би нешто морали знати
наши жбири и поклисари:
за кога овај црнац ради,
да није каква ухода,
можда је у смотуљку бомба
или је избеглица с југа
одшрафио главу каква Арнаута,
где су му деца и златна јеленбуба,
је ли му ово цела имовина
или је зујак само блатом облепио своја јаја,
па хоће да их положи у трбухе града?

Ђубретар мали свој посао ради,
своје ђубре гура
и не примећује да му се светина руга.

Ко зна из каква долази мрака
и куда путује рогата марва?
- Не привлаче ни мене та дијалектичка питања,
само ме мит и језик заводе
а неколико личних разлога тера
да уобличавам сновиђења
и кукца унапређујем у лирског јунака.

Он од балеге прави сунце
и котрља га својим путем,
а ја бројим дане јадоване,
доподне погледујући на Исток,
поподне на Запад
- ниоткуд да сване. 

ЗИМСКИ САН - Гојко Ђого

Замрачи прозоре, затвори врата,
није време да се глава проветрава.
Куд год кренеш,
за тобом ће твоја сенка
и од четири ноге траг.
Боље да те изеду мемла и несаница,
него да заглавиш иза решетака.

А такви као ти обично и не стижу у резерват.
Начи ће се увек какав криволовац или ловочувар
да те умлати у комраку
и твојом се кожом огрне.

Док снег притиска свет,
лудо би било загазити у тај целац.
Немој измишљати благовести усред зиме.
Прича о каћуну и висибаби што зебу у заветрини
нема никаква смисла.
То потврђују и домаће звери
које не мењају длаку.

Умири своје бубице,
потиљак да ти не избуше.
Теби ништа није дано ни задано,
не тражи оно што не можеш
одгулити зубом, ни дохватити шапом.

Узалуд  будиш ћулаве и глуве,
твоје бунцање нико не разуме.
Боље спавај у пећини својој,
од једне ноћи прави две
и живи од снова к`о лане и оловлане.

Ако баш хоћеш нешто да поручиш,
као што чине песме из старе читанке,
а сам не видиш излаз,
немој рећи да излаза из мрака нема.
Деца не смеју изгубити наду,
нисмо ми једини народ што пролеће чека пола века,
нада се и онај што у тамници живот проживи,
а пролеће не дочека.

МОЈ СУДИЈА - Гојко Ђого

Судија је слепи слуга судбине
а судбина има вечерње и јутарње новине.
Срце је моје мени судница,
мој сведок и саучесник
и онај што мојим делима суди.

То је једини храм
у коме веронаук учим
и без стида и страха
перем лице у његовој светој посуди.

Није камено ни гвоздено,
али се ничим не да подмитити.
Колико сам пута хтео
у заветрину да склоним главу,
а срце ми је заповедало
да с главом играм ћушкапе.

Ништа не могу том малом намћору.
Кад му кажем грку реч
или забасам некуд против његове воље,
оно вади ноже из потаје...
А мени се од срца не умире.

Душа је његова баштина,
нико је присвојит` не може
и души је добро док је срце греје.

Тако је у мојим недрима,
на данашњи дне, 2. јула осамдесетпрве:
мирна разина и ветар у једрима,
мој судија је задовољан мојим делима.

ГРЛИЦА - Гојко Ђого

На врху тополе
испред хируршке клинике,
из зелене бусије
стрши сува грана.
На њој цео дан чучи грлица
и кроз отворен прозор гледа
у гвоздено моје гнездо.

Види
завезану флашу и пластичне жиле
кроз које кап по кап
дотиче крв - нула пулс - у моје сасуде
- да напоји расушено тело.

Не зна птица
зашто је то тело жедно,
нити у кљуну држи лековито зрно,
али ја целу ноћ Бога молим
да не одлети,
да ми у зору пева у прозору.

БАЛАДА О ПАПАГАЈУ КОЈИ ЛАЈЕ КАО ПАС - Гојко Ђого

Што птичица не пева
- мрмљао је испред врата
сваки боговетни дан
стражар с муњом око појаса.
Промукла певица
или јој се кавез не свиђа;
залуд добија просо
и сипину кост да тупи кљун;
има и ноћни суд,
ћебета два и шетњу у круг:
петнаест минута да протегне крила,
чак и свежањ папира да шкраба ноте,
још само канта птичијег млека
да стигне из Сибира;
шта био на хтела,
побркала годишња доба
и није на време стругнула у топлије крајеве,
па сад тугује
а неће да мења перје као нормалан свет;
види како је чупава,
к`о манастирска овца,
сутра долази берберин да је ошиша
и уљуди;
пропеваће она к`о и друге папиге
и неће јој више падати на ум
да блати наше светиње.

Дозлогрдило једном птици
да немо чучи на грани,
па се окрену
да доврага пошаље стражара
и газду за кога ради.
Таман је била зинула,
кад јој кроз птичији мозак пролеће
да су јој обрезали језик
и да може певати само школске песмице,
а то за живу главу није хтела,
па залаја као пас.

ЈАБЛАНОВИ У ЗАТВОРУ ПАДИНСКА СКЕЛА - Гојко Ђого

Гледао сам јабланове у априлу
како брзо пресвлаче кошуљу,
мењају мрку за зелену
стојећи у строју
десетак корака један од другога
као сужњи на смотри
- у потиљак.

Кад мрак ухвати за врат
све што гледа и пева,
јабланови шуме,
лист се листу поверава.
Узалуд стражар уши ћули
и притеже опасач,
не разуме шта зборе
а немушта им уста
само секира ућуткати може.

Гледао сам сатима сваког дана
узвитлане њихове крошње
ко зелене богомоље за пале анђеле:
на врху највишег звоника
љуљала се моја глава.

НА ЦРВЕНОМ КРСТУ - Гојко Ђого

Стотину пута по пет корака напред
и стотину пута налевокруг
док не отежа лева нога,
потом стотину пута истим путем
и стотину пута надеснокруг
док не утрне десна нога
- бројиш од зида до зида тамнице
док ноћ у поноћ и дан у бездан
кроз решетку не исцури.

Научио си све што су свети оци
о источном греху знали
и гледао како анђели што доносе благовести
у мраку постају слепи миши,
час је да сам завежљај упртиш
и станеш пред судију.

А где ћеш сакрити крила
да их светина у судници не осмуди
и шта рећи Кајафи
кад доведе књижевнике и жбире
да ти пљују у лице?

Римски су судови циркуске шатре
и сужњи им служе за неслане шале,
ти ниси син божји и не верујеш у чуда
- кад ти закуцају први ексер,
хоћеш ли се трипут одрећи свога оца,
хоћеш ли гутати своје секутиће,
хоћеш ли љубити палицу и ланац?

Или ће стражар без језика
бити једини сведок
кад омастиш конопац?
- Ти не знаш, Бог зна.

Корачај од зида до зида,
стотину пута по пет корака напред назад,
намотавај око врата повесмо глувих дана,
твоја је патња твоја приватна ствар,
немаш коме давати часове,
данас се друга служба служи
и други наук учи у школама.

ЧАГАЉ - Гојко Ђого

Дуге ноћи
бреме тешко
дуги дани.
Утроба мукла
заповеда мудрој глави.
Олово иза леђа пева
и тражи млаку румен плоти
да зарони.

Лети зрно, пољуби му чело.
Још само рана
звер јалову може да оплоди.

Кад боли, нек боли,
котао јаче гори,
тело неће да се охлади.
Неће успети пси ни ланци,
и у невреме он уме дарове да врати
и потпише се
братском руком
на пасјем образу.

ИЗМЕЂУ ДВА ЧОПОРА - Гојко Ђого

Моја четвороножна браћо,
наша је моћ у рукама чувара
зазидане ватре у храму
к`о лажно благо у торби,
наши нејаки немају пророчишта
а жреци брашњавих језика
на тргу деле милостињу.

Јеретик један
слепо одан своме рукосаду,
ево, застаје усред врта,
над врежом корова, жилом дивљине,
у чопору као уточишту.

Не верује у занате
колико у чворове на веригама
и свој мрак дели с вуковима
непослушним анђелима,
што се не дају пре ударца
као ја теби
- усеве подли у прсима.

Ноћу, кад последња лампа у муљ тоне,
он устаје да ме зове
а знам, ако се одазовем,
пробудићу се у пустињи,
између два чопора:
презирући човеков,
нејак у зверињаку.

МАКИЈА - Гојко Ђого

Макијо, вучија авлијо,
упути ме у своје законе,
научи да зобљем
трњине и глогиње,
да гостим госте,
звери и поскоке.

Учи од кога да бежим,
коме да се клањам,
да не братим брата
никог осим мрког мрака.

Твој чопор је последњи азил,
вучије зубе оштрим,
чекам камено доба
да се врати,
детињство света
у наш трули врт.

КОКОШИЈЕ СЛЕПИЛО - Гојко Ђого

Зна се
како пева домаћи певац,
како ћук ћуче,
а ти, асли, ниси певица,
не ваљају ти ноте ни цвикере.

Ти си ћорава кока,
не знаш која су ово доба,
из сваке крошње вири
по једна сова - ухода
а ти шупља у главу
замачеш у ноћну карабоју
и певаш.

У кокошијем своме слепилу
узлећеш на високе гране
и чекаш да се иза брда одазове
сутрашњи дан.

Не видиш да ти ноћ подмеће
свој план рада,
своју дебелу гусеницу
која земљу обмотава
и све што вихори, лети,
напред срља,
српом сече, чекићем разбија.

ЦАРИЋ - Гојко Ђого

Малом овом срзислову
доста једна сува кукрица,
шугара у зиду
или рупа на униформи
да оснује своју Византију
и да буде цар.

Унутра звиждуће
и учи тиће да живе
од опушка ведрине,
између два залогаја старог крагуја.

Тај може да се нагнезди
у најтврђој озличици
и усмољену размрда постељу
као нови љубавник.

Опака је то тичица:
чепрка ђубре
и шири стидне болести
као какав дисидент.

ТРОХИЛ * - Гојко Ђого

Господаре, отвори прљава уста
да радим свој посао
и кљујем свој хлеб.

Немој чељусти да ми суде,
ко би чистио твоје зубе,
црви би ти грло прогризли.

Ти ждери, ломи, мељи,
кожу земљи раздери,
баш ме брига за вине и невине,
само припази на мене.

Ја сам твоја служба за обезбеђење,
твоја унутарња и спољна политика,
ти и ја смо јединство супротности
и цела дијалектика.

Ако не будеш слушао моју песму,
продреће ти у трбух мали злодеји,
попиће те пијавице
и појести деца твоја,
крокодиле.

* Птица која живи хранећи се на чељустима крокодила, а није његов плен.

ГОЛУБ ПРЕВРТАЧ - Гојко Ђого

Врти се, голубићу, врти,
колут напред, колут назад:
добар летач чита ветар,
на његовим справама вежба,
буди птицо ветрењача.

Да није твоје вратоломије,
у циркусу би главне роле
играли коњи
што ходе на две ноге.

Кажу да напредујеш у служби
као доушник - писмоноша,
навикаваш се на ноћни рад,
мало помало
заимаш печат и на слепа писма
подмећеш свој потпис.

Га, га!
- Не осврћи се на грају ситних птичурина,
монтирај у мраку шишмишова крила
а маслине и песме голубинке
продаји кроз прозор тв екрана
и на својој тезги у недељним новинама.

Лети, голубе, лети,
вежбај сваки дан,
мало увис, мало стрмоглав:
добар превртач од ветра прави падобран
и перуша своју голубицу.

ЈУНАК НАШИХ ДАНА - Гојко Ђого

Шта би могао да каже
Јунак наших дана
кад би му мешину распорили
и извадили Књигу из трбуха

Живео сам од песама
посвећених пророку,
бесмртном међу смртнима,
и од љубави једне виле-овце
правио златне лестве за врте небеске.
Имао сам товар вуне
за капу и под-капу
и капљу млека од црвеног млечара.
Све што сам знао, нисам знао
или сам се претварао да не знам,
на једно сам око гледао
а на друго жмурио:
под носом ми је
пола света ћутало у мраку
пола истине и пола живота
с листа - длана избрисано.
Лизао сам сахан
и носио седло и самар,
притезао трострук каиш
да се не преврне јахач.
Веровао сам у шта веровао нисам
и подупирао криво дрво
накриво да не расте:
кад је секиру дићи требало,
користио сам унутарњи монолог,
ћутао и кад сам рећи могао.
Вазда сам се дивио другу пужу
што има рошчиће,
а своје сам нокте кидао,
прао руке
и на време скраћивао зубе:
тридесет посто био мањи
кад устанем
него кад дворим клечећи.
По цео дан сам ватру гутао
а пепелом се увече посипао:
био зец и лисица
а понекад и вук
- мењао длаку, чувао главу.
Муза моја водолија
водила ме на игранку,
играо сам на конопу
препетом између две слепоочнице,
између леве и десне певнице
 - ни на истоку, ни на западу,
ни у својој кући.

ЈЕДНА СТАРА ПЕСМА - Гојко Ђого

О страшилу на њиви

Зарђао мргуд,
мрк и грк
раскорачио се на башти,
шупаљ му шлем на глави.

Не уме да пева,
ни да се смеје
и никад није научио да заметне
два бела узла на нашем језику.

- Можда је везан за небеса?
На црној се њиви не виде
црна везала.
Стари глумац зна како се игра
у луткарском позоришту.

Кад се он љуља
и наше се уши затежу:
везани црним концем,
набијени на туђе прсте
и ми играмо с њим.

Пауци, губари, гусенице
плету му свилене мреже
и од наше коже праве
његове добоше.

Али зверчице виде колико је сати
и не плаше се више старе клепетуше.

МОЛБА СЛУЖБЕНИКУ БОЖИЈЕМ С. С. - Гојко Ђого

Благосиљам С. С.
нека С. С. благослови господа свога:
да одшрафи мало свој шараф,
да удлажим кости
и удахнем зрак.

Јер С. С. зна
да ово не излази из уста мојих
него из уста тог и тог
који је поучио овог и овог
а овај и овај је упутио оног и оног
који је то пренео том и том
а тај и тај је учио тог и тог
који је поучио мене
шта да радим
да ми не буде
као што ми је било.

ЖИГОСАЊЕ НЕВЕРНОГ ТОМЕ - Гојко Ђого

Ниси се пробудио на време,
ни обукао црвену кошуљу
да сакријеш шугава места,
ниси заметнуо траг
и о празнику си носио свој дроњак.

Сад зеби наг
и обележен катраном,
по обичају старом
у крајевима овим словенским.

Твоја душа је црна боца туша
у коју жрец умаче мазалицу
и маже бледолику децу.

Такве болести се више не лече
болницом и карантином:
кад ти службеник божји измери сенку
и удари суви жиг,
браћа ће те закопати живог.

К`о жив леш ћеш
ходити по свету,
испирати жуч сваки дан,
носити на преглед крвну слику
и по Калемегдану сејати камилицу.

 

МОЋ ВОШТАНИЦЕ - Гојко Ђого

Свако у својој јазбини,
мала браћа богумили
клече испод амвона
и пију медовину
док им жрец
врућ восак сипа у уши
и замазује очи.

На мешинама њиховим нема рупа,
ни празнине унутра.
Куд је ћарлијао ветар
и скакутала варница
жмури мир и оморина.

Завезане ове вреће,
црвеним воском печаћене,
пастиру шаљу
на сумњиве адресе
да заштите шпанска села
од јереси и урока. 

ОЗГО ЧИЗМА ОЗДО ШИЗМА - Гојко Ђого

Ми с бабама не зановетамо,
наше бајке живе на улици.

Њихови јунаци ваздан
кљуцају црве и црнце,
увече, рогове ловачке и златне значке
дарују великом поглавици.

Лижу му длан и брусе зубе
у његовом млину,
уче неми језик - лисичину.

Стари курјаци и препредене гује
затварају ћораве тиће
у наше трбухе.

Они што са стоком пасу
и на челу имају крававо једно око,
гледају попреко,
и по земуницама цртају одрубљену главу
Светога Јована.

А свете књиге кажу:
Ако неко упали свећу
неком другом свецу,
лизнуће га њен пламен.

Зато ми не зидамо богомоље,
доста нам студени овај камен
да под њим оставимо муда.

РОГОВИ - Гојко Ђого

- Јесте ли набавили рогове?
Рогови су штаке за бескичмењаке.
Онај што мрзи цео свет,
жели анђела с рошчићима.
И сунчевић, што на узици сунце вада,
угледа једном подне рогато.

- Тражите рогове од љељена.
од вола, од муфлона...
добро ди дошао и онај један од носорога
да се имате чим похвалит` међу девојкама.
Ко не може доћи до таква трофеја,
нека разоружа скарабеја или пужа,
ако ни то не иде,
нека замоли жену да му рогове набије.

Рогови су виле и виљушке,
нож за комад меса и модрогуза небеса,
рогови су коље набијено у лобање,
сохе одавно постављене
Словенима за богове,
рогови су антене
што наше молитве преводе
на будући језик васељене,
рози држе кућно слеме
и од врана главу бране.

Рог може послужити као ћурлик
и као ћорава свећа,
а није мрско ни жени
да га понекад употреби.
Добро је оружје у самоодбрани,
рогату животињу вук обилази,
нарогуши се и ти срце
- јарче тврдоглави.

Рогачи су вазда ради кавзи,
бодежи боду
и у врећу завезани.
- Замислите,
шта би Јона урадио од белог кита
да је имао рогове!
Сретне државе имају рогате поданике
а не шутиће и ћутиће,
луду браћу што под камен језик мећу
а вуну носе у трбуху. 

УДРУЖИВАЊЕ РАДА - Гојко Ђого

Уринирам у море,
с пучином се саглашавам
и увећавам горчину.

Подупирем изнутра буну и буру,
додајем још мало соли
плавом расолу.

Знам да подгрејавам тешку воду
која никад неће прокључати
али пишам заинат,
ругам се бездану.

Тако се уливам у најдубље токове
заједничког живота,
удружујем рад муда
с Урановим рудницима.

То је моје Велико завештање,
мој допринос општој ствари:
вршим малу нужду
и појим морске немани.

МЕРИЛАЦ ВРЕМЕНА - Гојко Ђого

Јуче рођен
а старији од орла
видиш даље од њега
и памтиш више него што може стати
у шаку оловних слова.
Измерио си колико вреди жртва,
колико грана од ловора
и колико је тешка пизма на господа.

Паства не разуме шта пастир свира.
А молитва је свака у храму
к`о вино у бокалу: пева у затвору:
Умрећеш и ти, к`о мољац у библиотеци,
вртећи зид по зид.

Онај што чита с небеса
и упућује муње на мрачна места,
добро зна твој рукопис.

Замрсио би он теби путе
и лако скратио језик,
али не може да испружи
криву куку у кантара.

ЗАВЕЗАНИ ЈЕЗИК - Гојко Ђого

Рачваст ти је језик
везан у црне везице,
одреши га, мали јарче, и пусти
да брсти на улици.

Извуци га из ступице,
опаши се, мухе терај
- немаш реп,
њим се брани
и утробу проветравај као пас.

Шта си се најежио?
На твом језику поскок скаче
и облизује те изнутра.

Подој га под грлом
да се не осуши,
поспи сољу и омрси,
нека лиже лишајеве с наших лица.

Доста си драо сува солила
и гутао пљувачку,
прозукнуће ти маслине у устима.

ВУНА - Гојко Ђого

Вуна је звер
длакава и глува,
набијена у наше вреће
и смотана у тврдо клупоко
у трбуху.

Њене шапе у том брлогу
ткају шарене тканице
и замећу чвориће на сваком ребру
као на персијском разбоју.

Од њене пређе - пантличаре
нико не може да распреде
своју пупчану врпцу,
одрубљени јој удови брзо расту
и постају бичеви и везала.

Залуд се чешљати.
И небеско је царство од стаклене вуне
привезано за кудељу.

Ако неко прекине једну узицу,
неће препредена ужа и колане,
путила и товарнине, оглаве и утеге,
шњуре и учкуре, ни гајтан око врата.
- Све су то вунени прсти
и вунина деца.

понедељак, 30. децембар 2013.

ОДОЉЕН - Гојко Ђого

Учио нас дух травара
Како стожер изговара тврде речи
У лице непогоди,
Казивао стабло које одолева
Студеној усни несита
И шта надима млохава крила
Кад глава ко висибаба озебла
На земљи тражи ослонац.

Узносио нас камен у устима
И оштруље у трави за појасом
А колани притезали
С колена на колено. 

ЛУЛА ДУВАНА - Гојко Ђого

Немаш лулу
Не проветраваш утробу
Заборавио си како певац
На крову кукуриче.

Дими ти испод капе.
Ту дуваљка не помаже,
Не надимај мешину.

Залуд ребро по ребро чупаш
И палиш као шемишлику.

Из тебе не зрачи.
Само бубри и тутњи,
Прсла би ти гвоздена кошуља
Да јој рукави нису шупљи.

Кроз њих не могу да прођу
Магле твоје и облаци.
Главу метни у торбу
Вртоглавицу нећеш.

- Напуни лулу дуваном-динамитом!
Грка ће ти ватра испунити недра,
Расковати клешта и ексере
И огрлицу - омчу. 

ВЕНЧАНИ ПРСТЕН - Гојко Ђого

Неко га носи на прсту
Неко око врата.
Кад већ не можеш да га скинеш,
Метни му свој камен на срце
Да се не врти око туђе главе.

Опасао мајстора и радионицу
Пасе његову и твоју жену
Лоче крв, једе месо
А ти свирај уз празну тепсију.

Потпиши му се на трбуху
Пусти своју змију
Да му очи пије и кошуљу везе,
Неће отворити уста.

Ова клешта не зевају,
Не кашљуца препреден љубавник.
Не води га у шетњу љубави.

Све је своје зазидао
И забравио позлаћеним зубима,
Залуд очекујеш да гвоздене усне
Протресе грозница.

Свака прича о љубави
Завршава с његовим кључићем
На најлепшем месту,
А он кључа нема
И не меша се у ту заврзламу.

Он је курвин син
И зна житије напамет,
Ко у његовом колу не игра,
Играће на коленима
А на виску прстен носити.

 

ГУЈА ИЗ НЕДАРА - Гојко Ђого

Доста си се играла
С цурицама и са јабукама,
Свуци кошуљу,
Да видиш како маглић
Умаче главу у руњаву маглу.

Ко зна шта је смислио
Док си показивала зубиће
Распиривала ватрицу
И легла у недрима
Змију младожењу?

Сад би кожу да му извратиш
И лизнеш изнутра.

Је ли крвав и слан
И модар до кости?
Питај бога
- Пропиње се ко одран јарац
А чворуге му тврде.

Мами те да изађеш
Прапорац да ти удари
И са пасјом звездом истера на пашу.

Ако нећеш ти,
Из твоје ће каменице
Локати умиљате гмизе
Што њуше око куће
И змију на кумовој слами.

Доста си се играла, јање мало,
Ниси ни ти светица,
Свуци кошуљу
И покажи реп.

ШУПЉИ ЗУБ - Гојко Ђого

Киша му је вадила жераву из трбуха
У џепове прсте завлачила
Ветар оштрио браду на његовом табану,
Свирао у глогов чешаљ
Чешљао му са њим ребра,
Дувао у грло крваво, у трубу
- На његовом ћупу гатари откивали
Језик и сечива.

Био је слепац што у причи
Пораз тумачи.
Али једном очевици и његов прекопаше пут,
Провукоше му свилу кроз брњицу
И обесише о губави врат.

Данас са змијом чуваркућом
Врт обделава
Под грлом јабуку калеми
Са чела слана воду пије
- Занат месојеђа наукује.

И сад се виђа с вуковима
Кад жедни на извор долазе.
Они му не верују да је шупаљ
И држе се подаље
А он - не може да их позове
Са вешала да га скину.

ЕКСИК - Гојко Ђого

Вазда по једно
Беше убого живинче у тору.
Ни дојено ни љубљено о благдану,
Боно и блатом балсамовано
Мање и бедастије од остале стоке
Ходити честито није могло,
Век сакато и сушичаво
Пристајало за звоном
И око куће се потуцало.

Мирисали га вуци и торни пси
Али нису зубе прљали.

У пролеће није пресвлачило дроњке
Ни мужено ни стрижено
Ни седлано ни презано,
Век зазирало
И лизало мрвице са длана.

Зубате зиме и рогате жишке
Морише каткад све живо
- После кише, из тмице,
Кад шафран устане испод снега,
Однекуд, ево
Иде наша чуваркућа
Ко мали хроми бог.

ЦРНА ОВЦА - Гојко Ђого

Ево црне овце, мајсторе
Црн јој отац и мајка
Под њом црно јагње
Црно млеко сиса.

И крв јој пуна дима
И зуби јој очњаци
И очи јој разроке
И рогове има
А нема звезде на челу.

Кога она пољуби
Добиће црни пришт
Коме пред кућом осване
Смркнуће му се у подне.

Вабио је не вабио
Неће ти со с длана лизати
Ни јалове њиве ђубрити.

Више воли вука него пастира
Више кланицу од тора
И слепчовођу
Од видовита предводника.

- Пружи јој руку,
Имаћеш црно на бело.

ТРНОВА ВЕЧЕРА - Гојко Ђого

Беби

У глуво доба
На глувом месту
Два мрака
Вечерала суво гвожђе.

Мајстор мрак
Глође чекић и наковањ
Мајсторица, у црном котлу
Кали ков омекшали.

Тако до зоре
Два мрака
Укивају срце своје
У коњске поткове.

Кад се вечера заврши
С раним петлима
Кованице обесе око врата
И ослепе.

КЛИНАСТО ПИСМО - Гојко Ђого

Модро мастило, испљувци
Нечитка зрнца помрчине
Пропевала на штављеној кожи.

Потписи ноктију и зуба
- Остаци љубавног писма,
Чавли, потковице
- Утиснути рогови младога месеца,
Лековите формуле жреца и шарлатана.

Иста је црна рука
Резбарила чело и длан,
Сејала со у бразде
И зобала усеве.

Нико не уме да прочита нему књигу
И листове јој поцепа.
На њима је печатана азбука света
И ова стара прича
Без завршетка.

Потписао се леворуки писар
Са срчаном маном
И причијим изметом умазан
Голуб писмоноша.

Слепци
Том црву црнорисцу
Певају славопојке
И кућу зидају у сваком селу.

ЗЛАТНА БУБА - Гојко Ђого

Мали једноумац
Увуко се у своју кожу
У своју чизму
Храни животињу у стомаку.

Она му зобље бела крвна зрнца
А он меље зубе у млиници
Пије муљ и гризе огризине,
Испира мали мозак
Четком и детерџентом.

Узгаја, кажу, своју свилену бубицу
Учи је да му носи мала јаја
И плете свилене мердевине
Да се успе на небеса.

Боље би било да му кажу
С неким другим да крчми сирову свилу
А златну бубу удави у кавезу.

Ако јој не замрси конце
Кад буде прескакала
Из великог у мали трбух,
Појешће му адамову јабучицу
И гнездо свити под грлом.

КАЗАЛАЦ - Гојко Ђого

Има пасје срце
Крвав гомољ
Закопан у земљу.
Једе црни хлеб
Црницом је облепио лице.

У своје мемљиве
Коморе и преткоморе
Закључава сунчане зраке
И сече им нокте на прстима
Да не могу никога ослепети
Ни провести испод дуге.

Сјајне му змије
Палацају између ребара.

Колико је ватре изио
Просветлио би
А не уме
Да изађе из мрака.

Да не уходе га
И покраду
Да му главу не размрскају
Кад открије тајну
И кључеве је рпогутао.

Нањушиће и њега браћа
И ујести за срце,
Севнуће и њему 
Пред очима.

НОЖИЋ У ЖИВОТУ - Гојко Ђого

Млад и жедан
- Жила и жеља зашиљена,
О каишу виси
Испод живог меса.

Устаје у зору да пева с певцима
И жрецима разбија главобољу,
После га укориче до грла
И у гаће стрмоглаве.

Ваде га кад дођу вуна и вукојебина
Вино и прц,
Да им лови распуштене
И дреши завезане муње.

Успут, грицка болести и суше,
Мишевима затире зубе
И птицама кљунове.

Уз велике посте и духове зле,
Најтврђи му иноверци
Слепо око љубе.

Из његових књига читају
Каква ће бити зима,
А лети шњуха за женама
И спава у рпи пшенице. 

Млада га нева изјутра баца преко куће,
У подне јој га кум
Завуче испод синије.
Младожења се помоли богу
Прекрсти са њим воду
Па закоље оца.

- Тако у ове пасје крајеве
Долазе благовести.

КЛИН У МЕСУ - Гојко Ђого

Од непробојне коже сашивена кошуља
Тамница без кључара
У зидове укивају чавле
Вична браћа, ковачи од заната.

Оштрице улазе у месо
У мокру вату
Која недра испуњава
Смештају се у рупе
Као руке израсле из стабла.

Али добош од крпе
Не свира.

Маљице добују по мешини
Звекир на уснама подрхтава,
Сужањ у подруму
Затвара зубима врата
Да га варница не изда.

СИВИ СОКОЛИЋ - Гојко Ђого

На врху прсла чаша источна
Притисло је буре катрана.

Из пепела се излегло ведро тиче.
Соколари му расковаше ребра
Украдоше срце - висиномер
Испише лековиту живу
- Душу певицу
И своје му црне песме
У недра натрпаше.

С олујем у коштацу
Тић посрће и тетура
Празан га надима ветар
Грка плева испуњава.

Понор не уме да мери
Неће да веже камен око врата.
Шупаљ му трбух и једра бела
Звездани парошци разапињу.

ПЕТЛИЋ - Гојко Ђого

Одрешио везала
Извукао мошње из рачава
Сунчев пратилац.
На кућном крову седи распасан
Дрвени му уд промолио кроз облак.

Ћурлик му пазикућа
Иметак од кувана камена
А лоза година неплодна.

С главњом у трбуху
Пресне шале замеће,
Главате хаџије за њим трче
Кроз гору кроз воду
Не могу да га ухвате.

Из чађавих уста
Излећу запаљиве речи
Зуби му по небесима разасути.

Шта ће рећи мудраци са истока
Кад виде да је необрезан
Шта са запада,
Кад их попиша.

ПРЧ - Гојко Ђого

Око куће шетају мандало и реза
Не чаврљају барјачић и устанак
Белобрк подвио реп.

Неће с мраком да сабира прсте
Не умаче посан језик у црн суд.

Зазидана му лампа
Горчица сиса окована
Гњило семе у мошњама.

Између сача и огњишта мемљива,
Гризе ребра и недра проветрава
- То му је развигор и разбибрига,
Само не залогај што отвара
Згрчку међу вилицама.

Збио се у бублу
И пастиру пљује у трубу
А неће да игра ни да свира
Ни учитељ да буде у тору.

Опране зубе посадио на врата
Не да им да трче по дворишту,
Слави чисту недељу читаву годину
Жив се изеде.

ГУСЛАР - Гојко Ђого

Стоноги коњиц
Из земље израња у земљу урања.
За њим прапорци звече
И слепићи низ урвину котрљају
Плави наш камен небесни.

Он семе студено веје
- У врту клија зима -
Дрво хлебно не сме да прогледа.

Кад онеме крила
И проговори тишина
Сливена у чвор и зубна клешта,
Учи наше златоглаве петлиће
Да му оловна слова
Кљуцају из уста.

Његова је књига без поучка,
Наслоњена на крив врат
И ухо зинуло под чакмаком.

БЛИЗАНАЦ - Гојко Ђого

Близак уходи и ноћи
Земљу под пазухом држи
Месечев точак на глави
Стоноге му бразде, кужно семе
Клинастом се азбуком потписује
На прочитаној кожи и леђима.

Што он потпише
Шестопрста рука изатка на разбоју
Откуца брбљиви часовник у недрима.
И драма врлуда по законима променљивим
С прстеном његовим на прсту путоказу.

Запретан у подне гомољ,
Устане у поноћ
И ходи на заветрину црном брату
- Буктиња у заметку, угаљ на крају.

Из непроходних станишта
Из уста првомрачја
Босоноги му зверови на поклоне долазе
Носећи гвоздене зубе на длану.

Огрнуо двориште звездано
Ко заручник невесту својим осеном.

На повоцу младу зору вада
Између небеских слепоочница
А крваве шапе у земљаном суду умива.
Њему ивањска плавет данак плаћа
У мркој свили и рогатим овцама.
 

РУГАЛО - Гојко Ђого

Играо се ругало
Са својим неопраним устима
И високим нашим подневом.
Двороги је за собом вукао језик
Умакао га у блато
И светла нам лица облизиво.

Мешо је оцат и вино
И преслане дарове
Испод репине кусе делио.
Трпезне нам кашике
Његова пашчад лизала.

Пун нам је био нос
Шерених бубица
А нико црева дебела
Под грлом да му одреши
И петлиће наше пусти да узлете.

Два подземна сунца
Прте црну кудељу
Црну му кошуљу преду,
Он држи мотовило у руци
И ћелавим светлоносцима мрси конце.

Прљавом руком
На чела наша звезде прикива.

ЧАНТАР - Гојко Ђого

Црни син рано пробуђен
Не носи земљу у бисагама
Нема прсте у раоник расковане
Не уме вигањ држати, ни шпицу шпичити
Одан љуљашци ветровитој и мраку кума
Непутем ходи, маглу води
У тамбуру свира.

Никакав то није наук
Ни тешитељка свирачу посестрима.
Узрастао с рупом у недрима
Између два раздобља,
Предњих и задњих ногу звери,
Имао је кад да натукне
Како се кожа изврће
И срце веша око врата.

Мање природа, више играчка
У рукама мајстора игроказа,
Уједа и лиже модре угриске
Зебе и зановета.

Не пева
Ал уме да одреши унутарњу везу 
Језика и трбуха
Да ослободи тучак од кошуље звона
И буде у тмини будилник ведроноша,
Какав климав звек и чивт
Који лудо семе развејава
Ил жижак узгаја на ватрометини,
Ко ће знати.
 

СТОЖЕР - Гојко Ђого

Дрвен старац на високом столу
Диго капу и шиче у њу мухе.
Столетна му зима под језиком
Зобље речи.
Једнонога његова братија
Поруке прима кроз држак
Забоден у леђа.

На вест о мраконосцима
Трмку баца у коприве
А оглодану главу завлачи
У празан бранзар небески.
На челу му писанице
Грка рука не исписује.

Из глогове чизме медовину пије
Хлеб меси у вучјем ждрелу
И намиче резу на бркове
Да забрави свирку у шупљим зубима.

Око стола гологлави његови јатаци
Подупиру покровац тучани
Да светлу главу не наружи.

Нови веронаук окопава врт
Изводи слепиће на пашу
- Ко ништа не зна о том учењу,
Кад секира проговори под синијом,
Извуче немушту поуку.
Само старац дрвењак
Ни мукајета,
Он зна што нико не зна
- Како се игра завршава.

недеља, 29. децембар 2013.

ИСПИРАЊЕ УСТА - Гојко Ђого

Боље би било
Да су ти све мрке
И да се нису младиле
Кад су ти беле овако зинуле.

Што ниси угаљ сејо
И ћускију водом заливо
Кад црни хлеб једеш
Гвозденим зубима?

Не би пљуцкао у ветар
И њушио испод репа
Да си дуво на узле
Из њиховог меха.

Ако ти се не пева,
Зобљи секутиће
И фарбај небо модром галицом.

Да си на време извадио јаја,
Не би мокрио у браду
И проветраво на неместу
Малу тврду гризлицу.

ВЕЛИКИ И МАЛИ - Гојко Ђого

Хајде палчићу
Узрасти већи од великог,
Поврати кожну рукавицу
И закити се часним дрвцетом
Да ти мали брат буде
Домаћа вашка и црно испод нокта.

Докле ће нам високи
Здраве зубе вадити
И пуштати своје ветрове
Да праве шарене мехуриће
Од грке пене
Са наших усана?

Гледај му у длан и фалетај,
Продаји кумову сламу и кинеску свилу
А удри спреда и отпозади,
И његова висока школа
Има велика и мала врата.

Закуцај у земљу малог брата,
Попни му се на врх главе,
Само се великом помокри за врат
Да и он једном осети
Каква је мала нужда.

ПСЕТО КАЖИПРСТ - Гојко Ђого

Руко лептирице,
Осушила се до рамена!
На твом длану лоче
Псетанце кажипрст.

Његово је да пази
Шта раде остали прсти,
Колики су им нокти,
Расте ли мали
Скида ли капу велики?

Ручице мајко!
- Суши их на диму
Завлачи се под кожу
Пипа пулс, њуши душу.

Пише им буквар и чита буквицу,
Да не уче из плећа
И народне приче:
Тамо свашта говоре о пророку
И чврстој његовој руци.

Баш је њега брига
За смрдљива пророштва,
Он би лајо и на звезде
Само да не изгуби
Златан напрстак.