уторак, 26. новембар 2013.

СИМОНИДА - Милосав Славко Пешић

Сад светом ко мирисним олтаром пренос очију твојих божански прах
ту амајлију љубави и смрти то време мртвих обузето видом
сулуди можда дервиш ил од братије прогнани испосник монах
док двери царске место погледом отворене стоје над јасним ти ридом

Симонида чулна уснули сок биља тајно освећење зида
у златној одежди између земље и неба између хлеба и вина
смерни јереј предано најчистијом молитвом ране ти вида
на предивном лицу као на залуталом сунцу боје крина

РАШЧЛАЊАВАЊЕ ФРЕСКЕ ИЛИ ПРИЛОГ ВРЕМЕНУ САДАШЊЕМ - Ристо Василевски

Устајали задах убија човека као
маљ усијани
и просто се осећа: векови дотрајали
распадају се ту у сени

Црни коњаници црне коњице главе одсечене
зид се рони
девојка на коњу сва у зеленом са змијом
у устима змије гони

Разапети лук и копље забачено гладима
отимају крв и беду
насмејане девојке у белим хаљинама
на богатим трпезама
изобиља једу

Сунце извире из фрескиног неба слепи ратници
слепи су и не виде
птице грабљивице њихове кораке у стопи
непресатно прате

Запаљене ватре тела им прождиру
а они понизно
прихватају их и трпе
и постају лешине отимају се и јече
њихове кости
дотрајале и крте

Труну речи ноге труну руке труну
у звездани прах осипају се
на шакама гробним њихове сени котрљају се
препињу и руше...

СОПОЋАНСКИ АНЂЕО - Слободан Ракитић

Ти зиду најзад даде крила
Срдита ружо зоро крине
Нестварно плану са висине
Будућност што је некад била

Од смрти беле не умакох
Зауставих се ван себе снен
Пред тобом клечах занесен
Би ноћ и би дан и зло свако

Расипаш звезде лептирасте
С прстију стресам твој светли прах
Док благост сневам у чуду стах
Пред стаблом што с чела ти расте

То шушти светлост и пролеће
Удахнух мирис и цвет ме скри
Око твог сна моји тешки сни
Лебде али ван зида неће

Анђеле у прозирној пени
нек вид ми на твом лицу снива
Ти светлост небеских сочива
На јави ни у сну не свени!

Ох непокретан сред промаје
Видех вртове у грозници
Видех снену биљку на слици
Лепоту што још не престаје

Омега смрси о време моје
Реч коју нико и не схвати
Изворје што без воде пати
Две сузе никад да се споје

Ти зиду најзад даде крила
Срдита ружо зоро крине
Нестварно плану са висине
Будућност што је некад била

МАНАСИЈА - Драгољуб М. Јевремовић

Ресава кроз дојке набујале пене,
кроз зенице и камен, уснули, голи.
О, зар у кршу природе смене
најлепша песма манастир пови
у жубор воде и мртве стене!

На сунцу река крунише зора,
тице у облаку, небо искрвари,
Прободен Исус, свећа у дну гори,
сунце врх кубета, ал плачу олтари
од мртвог хора.

Тишина... Умре Бог распет.
Понекад голубови блесну,
заору крила у цвркут небески,
а чуварно доба временом повија
песму звона и живопис фрески.

Милију ме звона, ремете мук свести,
коловратом кула палацају змије.
Док на цветном прагу траве цедим песму,
пресит сам лепоте, али ручам зору
с балученог брда изнад Манасије.

ФРЕСКА - Огњен Лакићевић

Ко те прикова за вечност мила посестримо
Другарица моја болу највичнија
Висина те изда низина те прима
О како у твом телу пева провалија

 Бесмртнице драга раскошна од суза
Коме си веровала кад те на зид стави
Зар те страх не хвата љубави нестварна
Да се твоје дете не стрмоглави

У понор вечности као што ти јеси
Лепојко и слико потавњела чела
Сви твоји пороци нек су моји греси
Љубимице моја буди ми весела

О што волим зоре кад имају лице
Као што су фреске - моје миљенице
О што волим када волим да оболим
И кад главом плаћам песму - живот голи

О што волим кад анђели са зидова гледају ме
А међ њима неутешна миљеница
Тражи прошлост што не уме
Да јој врати младост лица.

ЈЕДНА ФРЕСКА ПРИЧА - Владимир Предић

Мачева царских згасну пут,
А јад стамен после свега
Зачара овај мрачни кут
И крст што паде крај стега.

Потом кише и снег часни
Заслужен сред храма сива.
(Ако бесмо чисти, јасни,
Све нестаје - даљ се збива.)

И никако да се гасе
Живе очи старих слика.
Само, ко ли ће да спасе
Уморног од вечног крика:

Све хита, све је само трен
И бол и живот озарен?

ПУТ У НЕРЕЗЕ - Рајко Сјеклођа

У мени велможа неки по своје спасење хита
на висове твоје;
предео, преточен у време, њаче и цвркути га
прикивају - у сада:
све је изузев хода мога:
њиме полазе војске у већ изгубљене битке
будућих царстава, где све још нерођено гине
и обрнутим редом васкрсава,

а сенка сам само неког који будућношћу мојом плови;

времеводо, на твој шир, у чије сада ћу изронити, или,
подједнако нисам као што нећу ни бити.

Којој боји да поверим сузу своју
Којој тишини свој крик
Којем трошном зиду све ово

Мој живот се мени причинио
рекло би се: одсуство перспективе?!

Христе, шта ти то лик лепи тањи,
док милост своје патње
у душу моју преливаш?

Из које ме таме гледаш сада?

Крститељу, са чијим се криком
твоја уста боре,
ко из твога ока овај дан подкрада?

Чија суза, Апостоле, твоје лице мије?

Које ништа у стопе вам стаје?

Ко сте - Знамења ил вође?
Задржите народ свој нестрпљиви!

Није ово земља обећана
Није ово земља обећана
Није ово земља обећана

август, 1968.

НАРЦИС НА ФРЕСКИ ПОЗНАЈЕ СВОЈ ЛИК - Радослав Војводић

Мирисно доба: плаве косе детињства мога!
О, усуду нежни што ми миловаше лице!
Заведен знаком - злом зебњом земаљскога,
крв дадох коби - демону старшне литице!

Гле, прошлост зазидаше: наше време у руци
сећања, којим ме води ошамућени пут!
Усхићен; полазих и оклевах, као вуци
који комадаху свет, под кожом усијан, жут!

Видех, на дну мога сна, унутра, визију:
стражари ме воде, па ме приковаше стеном!
Крик срца, дрхтаву сенку, врућу робију
познах на лицу моме, дивном и побеђеном!

Ево миришем спаљен: фреска лудо збори,
отет животу - клањам се невидљивој зори!

ХОПОВО - Светозар Балтић

Спавам испод сечива, дубоко.
Невидљив, а присутан пут
до врата изнад којих моја глава,
исконски крик тишине;
изнад којих злато сажето у око
невино трепери.

Спавам, а зид се удаљава,
а ватра удара у маховинасте развалине
неба.

Из плавог краја цвета
нечујни голуб
моме челу лети.

О како да се оконча
снене дубине ткање!
о како да изађем
из овог лета
у коме се зби, и зрену
плод и муња
црвено распрсле земље!

СВЕТИ РАТНИК ИЗ СОПОЋАНА - Вук Крњевић

Ту сам те случајно пронашао уснулог на једном зиду,
са лицем твојим мудрим што га једе вријеме тако што ти
улази са десне стране, одозго из угла, и прља лице,
већ ти ружно откида и око које се препознаје сада само
по оном другом у се загледаном: у вријеме које се обнавља,
у вријеме гордо, нетрошено.

А одоздо, од земље, оно друго вријеме, вријеме земно,
однекуд слијева улази у твоје тијело, ногу којом си искорачио
рањава собом и троши као вода која се пење из утробе мрака али
твоја рука подигнута, чудотворка, којом би могао да заставиш,
укинеш ту ружноћу што хоће да те прекрије, да наједе
благословену твоју гордињу, та рука прашта.
И док остајем с тобом, док трајем као сјенка, примећујем да мудрост
којом подносиш све те мијене око себе, сва насиља, лебди
у твоме лику који је изронио из бола, из срамоте и сада
све је ћутање, само презир.

Ти се успављујеш тим оком, јединим које ти је преостало,
које још мора да гледа,
да види овај други силазак: љето, јесен, зиму и пролеће
у недогледу истом онаквом какав је био и почетак, а какав ће
бити и крај који већ познајеш, који ће доћи:
шта још да чекаш, да тињаш док се не истроши то тумарање
у којем нема ничега осим окретања, осим посртања.

Хтио би да се успаваш, мој пријатељу, још прије него
дође до спознања. Тражиће да им кажеш, да потврдиш оно
што слуте, што очекују, и тада нећеш моћи да им кажеш како
одавно још, од почетка, гледаш баш тако: да се приближава скончање
и да те је срамота.

Ти који допуштатш да те једе ово вријеме земно, опраштајући,
дајући му прилику да буде убиствено, ужасно
у својој глади чиниш само да ропски ти служи, да убија лагано,
онако како ти волиш: безболно и мирно. Да покрива тијело,
да прекрије оно што ти сам квариш изнутра. Што се не примећује.

Убаво трулиш, Свети Ратниче из Сопоћана, претвараш се
у мошти. Простор који заузимаш све је мањи, ужас који гледаш све већи
тако да несвијет свијета, тај простор који још треба прећи, треба дати,
све више личи на себе. Без тебе.
Без тебе који се претвараш у ништа, у вазнесење,
у нешто што је свакако било, али за то нема доказа, ни бола да обнови
твоје биће које нико није познавао.

ЉУБАВНА ФРЕСКА - Блажо Шћепановић

Јаој, на мјесечини
земља је љубавна фреска
и тече сан као поткожна ријека
из сунчаног језера
са откуцајем птице на лицу.

Како си отишла из плавога неба
да се разлијеш
на земљи као звијезда?
На мјесечини
из мрака свјетлосни свијет.

Мртви љубавници листају на дрвећу,
у једном звуку
плове њене усне,
помијешали се људи и биље
и ниједан облик
не може да се зачне.

Направила си ми на грудима удубљење,
твој мали лежај
испод запаљеног неба.
Наша љубавна звијезда
усијала васиону
и материја се својој свјетлости враћа.

Како си на мјесечини
изробила из моје крви,
златна паунице,
са уснама руже;
како остави ваздух да удише
у шуми гдје су биљке као виле
и измами из камена пјесму
да планина као сирена
буди зору?

БОГОРОДИЦА - Владо Готовац

Очи су твоје језеро горско само небу окренуто
и земљом опкољено и њеним временом
С бунилом облака јединим сновима овдје
Твојим погледом прелијећу птице са златним нитима
Само по сметеним стазама уоколо
Види се да је многима било тешко
А ти си постала њихово цвијеће
Што у небо гледа да би било лијепо
Дјевојко свима разумљива
По звијездама подијељена

БОГОРОДИЦА - Владо Готовац

Твоје лице бира звијезду за све патнике
Изморено нашом бурном сјетом
Твоје лице је чудо које не може спасити небо
Над нама је као цвијет над понором
И вратит ће се својој љубави
У бурну сјету патника
Чије се срце никад не ослобађа земље
Који се с вјечношћу само на њој сасатју
И небо не постаје ближе док ти постајеш тајна
Свима у љубави блиска

ФРЕСКА - Иван В. Лалић

Срдити анђеле на ивици чистог пламена
Ваздух се пали, згрчен, од твог погледа што памти
Заборављено; излазиш из зида, наоружан
И озбиљан, као што си изашао из ноћи
Кад је била довршена, презревши привидни
Звездани распоред, јер си био усијан
До опасне лепоте што време оплођује.
Срдити анђеле на ивици чистог пламена,
Ако искоракнеш зид ће се сигурно срушити,
Твоје дивно чудо неће.

ОПРОСТИ МИ ШТО САМ СЛАБИЈИ.

Срдити анђеле са осемхом невидљиве светлости,
Ноћ је сада кротка иза твога рамена
Штод ржи руку, незаморену од покрета
Опомене. Ко ће да остане затрпан
Под овим чврстим зидом ако ти искоракнеш?
Пун себе, ти не објашњаваш своје постојање
Као ни ветар, који те се боји, па се сакрива
У мало око свеће. Срдити анђеле,
Долазим из простора изван ових зидова
Да нађем златно саће у чељустима твог ћутања.

ОПРОСТИ МИ МОЈУ ПРОЛАЗНОСТ.

Срдити анђеле на ивици чистог пламена,
Велика је ноћ из које си изашао,
Нестаћу, бојим се, пре него што ме приметиш.

НЕ ЗАВОДИ МЕ У СТРАХ.

РЕСАВА - Иван В. Лалић

Колико може да издржи
Једна стража у кланцу, извежбана
За измишљену вечност, и заборављена
У шуму осеке сјаја, у ноћи збуњених сигнала?

Свети ратници, анђели пораза
Људски наоружани, пева искрзани пламен
На крилима вашим, међу зидовима
Где одјек лови сенку, сенка лови поглед
У сваршену тачку загледан, и празан.

Студена сенка ораха, и ружа
Под зидом. Ветрови светлуцају,
Огромни жедни каравани ваздуха
Над кланцем под стражом;
с прашином помешан полен
Пада на ваше оклопе, анђели стражари.

И сјај иноколен
У златокругу над замишљеном главом:
То време расте у вама, мења се укус у плоду.

Али тутњи битка, пева ватра
У чистом простору вашег слуха, измишљеног
За неке речи којих се мучно присећам
У тренутку кад се будим

Горких устију, са амнезијом,
И стојим пред стражом која ме пита лозинку
Језиком мога племена.

НОЋ У МАНСТИРСКОМ КОНАКУ - Радоња Вешовић

Пред фреском "Сусрет Јоакима и Ане" на златним вратима охридског Светог Климента

Склупчани камени конопи ћутећи боле
змија ми њедра храни: што рука дању сазида
ноћу обурва глава. Камен се ослања на чело
пуцају шавови. Сумњом подложени дамари букте
у котлу смола борова дими: ливаде
покрале шаре са њене хаљине. Борови
траже њену укосницу у трави, сагли се па отпијају
жедни косачи тестију воде изворске, моју крв.
Она бјежи. Крила бих да јој дам.
Њеним голим листовима цвјета ливада.
И цвјетови је ено већ зубима разносе. У мојим ноћима
она воли да бјежи, али не и да побјегне. Што сатка
варка мрака, то ноктима јутро распара.

Од мисли никако да је сачувам, од неких
паучина у мојој сиједој глави. Од паучине свјетла
и свијета прсима да обзидам љепоту њену, очајно
само за мене. Кад ме пут са њом растави уз вардарске
магле ледене и карауле аскерске. Конаци ме усаме.
Клекнем на камен и молим се. Нико да не види
путеве њене у мојој несаници. Сну се молим
да излијечи додиром руке као гроб.
Старост потуцам. Киријам. Крупне очи коња
из стајског мрака хрскају зоб. Из очију јој
њишти глад. Кад склопим трепавице прогледају 
њене груди. И сан одлети, царић из грма, преплашен.
И не да камену камено.

Кад бих је у шуми изговорио нагу
птице би у поноћ пропјевале.
Пијетли би залупали крилима.
Мислили би -
разданило се. 

понедељак, 25. новембар 2013.

ТО ТИЈЕЛО ТВОЈЕ - Петар Гудељ

То тијело твоје, савијено у стећак,
и бистра вода бије из твога чела.

Дању птице (звјездимице),
ноћу звијезде (стрелимице)
у твоје срце.

(Бунари огња над Средоземљем).

О лијепа и млада жено, јелени
се растрчаше из твојих бокова,
два голуба, гучући, пију из твојих
сиса.

У мјесецу аугусту растворена
небу.
Ожиљци од муња и од звијезда падалица
нез бедра.

Осам стотина година од мене млађа, невинија,
дах ти је у сухој трави ко дах оваца
и пастирица.

Руке моје од дрхтаве крви и шљунка,
руке моје од танке устрептале кости,
на твојим крхким зглобовима.

Дјевојчице,
дванаести вијек капље кроз твоје зелене очи
на плитицу мога длана. Љубавнице
незрела, у гуштерима.


ИСУС ОД ЗЕМЉЕ - Петар Гудељ

Из његових очних јама скачу мишеви.
Турају му вјетри песнице у сљепочнице.

Осипа се доња усна: изглодана, ниско пала
поврх бола.

У чело ударен печат, гурнут немилосрдно
у вријеме.

По лицу му лијепи црне испљувке
југовина.

Отпале му кључне кости, завлаче му главе дјечаци
међу ребра.

У лубањи шишмиши висе, из уста му, зрно по зрно,
пада земља.

Обје моје шаке до лакта
у очне дупље његове
(Извукох их пуне крви љепљиве).

Дјечаци луде, звоне главама
на устанак.

Лупају клатна, лупају клатна. Ко из пасјих чељусти,
из раља његових бали ноћ.

Проломљено чело, сломљене руке, уста немила.

У њему јаучу птице, у њему птице кољу ђаволи.

Неко му је ногом лице здробио,
па се цери.

Развалина од земље, зелена око уста,
без језика, зјапи.

Исус од земље: рамена одваљена,
улупљене јагодице, обливен клорофилом.

На прсима мојим: Буди страшан, Сине Човјечји,
буди страшан мојим костима.
Побунила се у нама земља, и смирит ће се.

 Побунила се у нама земља, и смирит ће се.

МАДОНА - Велимир Лукић

Самотна капело!
Пролазимо поред пута
Чујемо птице како твој глас облећу.

Мадона, госпо
Пруге нежности
Пролази споро летње подне.

Капело тако самотна
Да се не може плакати.

УМИЉАТИ АПОСТОЛ - Слободан Марковић

Умиљати апостол је леп као планина
која тоне у залив Палерма.
Његов ход је достојанствен и запажа га свет.
На левој руци сокола носи
а у десној цвет.

Тај цвет као и Он сам, усамљен дозлабога
не зна за уобичејени ред.
Дошао је на свет да би се створила Слога
и да би пчеле свима дале мед.

Смешан је час молитве коју лицемери моле.
Гледа их он, а возови тутње.
И повијају се у ноћи над њима тополе
пуне туге и ћутње.

Висок је Он, тај апостол драг
који се више и не храни.
Он види помор на савкој грани
и благосиља твој праг.

Твој праг, праг оца твог.
Радосна си ти, јер ниси у сенци, ни у листу.
Ко споменик си кад станеш на стог
и погледаш у даљину чисту.

... ... ...

И вечно обузет собом и мучен исто тако,
негде, где те не зна нико
ући ћеш да би плако
ил да би ко лав рико.

... ... ...

И то ће бити јек, и то ће осетити свако
док се у долини град буде ваљао од стида.

Апостоле, јуначки себе си самог смако...
А ко жали за тобом, ко рида?

Нико! Један фењер станични. Једна ноћна птица.
И једна жена коју ниси хтео.
Она је тек кад си мртав дошла до твога лица
и рекла ти РЕКВИЈЕМ цео.

... ... ... 

Па ко је, Апостоле, крив што си умро рано.
Ко је тај?
Да пођем с ножевима на њега!
Немаш речи. Све је за тебе страно.
Гроб ти је у подножју брега.

Ту девојче залутало у грех сврати да се теши,
а из крстаче твоје као да неко лане.
После је мир.
Папрат се помало смеши.
Договарају се гране.

А ти си легао у моћни хлад
и све ти је боље.
Убио си се млад
кад горе горе и поље.

... ... ...

Апостоле мој, што си био тако жучан.
Што ниси и ти пристао на уобичајене лажи.
Говор ти је био леп и чудно звучан,
а реченице пејзажи.

Апостоле мој, почивај ту у гори
где дивље кошнице и борови шуме.
Син твој нека се уместо тебе бори.
Помози му, удаљени друме.

Кћери твоје нека остану цветови.
Нека се поред њих не дише.
Свако твој нека умре горд и непоражен!
Апостоле, збогом, нема те више.
Црни цвет на хумци твојој слажем.

А осећам тежак бол, гушење, шта ли
И ветар зао на мене окреће
и киши... киши... Мили мој... Мали...
Умире цвеће.

Женски манастир Никоље, јула 1963

СВ. ДАМЈАН И КУЗМАН - Бранко В. Радичевић

А како Дамјан, а како Кузман?
Како наш берберски свет?

Из кандила пљусне мирисна водица
и у облаку пудера
појави се богородица.

Кузман јој пружи цвет.

И воде је тако младу
у улицу конфета.

Чешљају је, милују, а у себи сладеже
сви мајстори и шегрти света.
И три пута - за ноћ - на образ
стављају јој младеже.

Богородица се у огледалу огледа
ружичаста ил` нежнобледа.

А косе (јој) се локнају.
А груди (јој) се лане.

А како Дамјан, а како Кузман?

Они лебде изнад завесе.
Па кад се један од љубави занесе,
други га придржи и у наручје понесе.

Тако - док се освести.

После се и он - најгрозније
онесвести.

 

СВЕТИ ЂОРЂЕ - Бранко В. Радичевић

Шта тишина ђурђевска слути?

У праскозорје, из сваке ране
изађе по једна аждаха.
Светитељ исуче мач
и сече главе страха.

Сад стрепе меке одаје
и шуште свилене завесе.

Ко љубио је - има аждаху,
ко не љубио - две аждахе.

Мушка рука отвара врата
и зориште унесе.

Он мане мачем и реп
немани се узшиба.
А после: сладак крик жене сред загрљаја.

Кад с поноћницом оде,
девица роди змаја.

О светитељу Ђорђија,
крилати копљоношче.
Ево, на жртвенику мало леба, мало вина,
шака смокава и колач из пребеле бошче.

Молила те удовица из Ковина,
наврати у ноћ и даруј крилатог сина.

ФРЕСКА - Милорад Панић - Суреп

Пећка Патријаршија


Крчагом, да ли се с извора враћеш млада,
лепотице!
Над Руговом запада сунце,
кобалт стена прекрива стазе дана,
а твоја хаљина лака мрешка се од исчекивања.

Пред чијим очима заста за часак,
само за тренут неки снолако драг?
Не палите о не понилите луч ни сијалице,
шест ото година тек је -
бојим се да се не настави пут. 

АНЂЕО ИЗ МИЛЕШЕВЕ - Светисалв Мандић

Гледао сам барокне фасаде на Булевару Светог Михајла,
лондонске мостове, и Риалто, највеличанственији,
и свуда шапутах самом себи
да си ми ти једина истина
и да ја, заиста, по једном великом кругу, доходих твојој лепоти.

Проносио сам твој мир и твоју љубав од Мораве до Темзе,
и кад сам се радовао,
и кад сам на далеке улице као рањена птица пао,
никад, никад те, мили мој, нисам заборављао.

Водиле су ме твоје крупне и мирне рашке очи,
и чега год се дотакох добило је твоју боју
утишану као лимски пејзаж
од жуте оранице, свеле траве, камења, и белог октобарског неба.

Сад, наслоњен на један бели прозор
оивичен црним рамом грдаских кровова,
слутим нечију руку охрабрења на свом узаном рамену.

То ми се ти, преко стотину даљина, смешиш,
сироти мој Анђеле из Милешеве.

РАШКИ СЛИКАР - Светисалв Мандић

Пред цркву и реку станем, па заћутим,
и мислим,
да л умре млад тај човек, ко Ђорђоне,
ил прастар као Тицијан?

Можда га заволела немањићка, висока и млада,
обесна и мудра, попут очева,
и рекла му једне ноћи борове
понекад дивно слово љубве, велмошко.

И после он преточи њене очи, и руке,
у богородичин лик,
нежан, и помало љубичаст, и као пролећан,
па се једној људској љубави
клањали старовлашки чобани
и часни јереји златних одежди.

А он дуго носио
царским путевима од Ибра до Солуна
један мали лик, као амајлију.

Сад, кад све је прах, и све је тако свето,
пред цркву и реку станем, заћутим,
и мислим
да л умре млад тај човек, ко Ђорђоне,
ил стар и грешан
као Тицијан?

ЗАПИСАНО ОКТОБРА ОВОГ У РЕСТОРАНУ КРАЈ ДЕЧАНА - Душан Матић

У камен уклешем једну мисао
То није више ни камен ни мисао
То је скамењена мисао
То је замишљен камен - узалудни ван времена

Лебдела је линија у нигдини

Рука је онда нека што је нестала
Привела је ко барку с немирног мора тавног
Из сањивих пустих снова
Једнога дана за који да је био нико већ не зна
И привезала је за зид ко уз обалу

Сад је трајнија од снова од руке од дана
Од кречног зида од руке моје која те пише
Од руке моје што ће нестати што нестаје ко
Рука која те је једног несталног дана по
Белом мраку зида из битног мрака извукла
И нестала.

Трајнија од нигдине где си се толико јалово
Снивала
Од овог млаког сунца јесењег под којим у
Очима мојим за неког другог већ
Трепериш

У подне неочекивано топал зрак сунца
Је пао по теби
Блага линијо вести
Бојо благовести

(Сад сивост је опет јесења: два сата
Тек је откуцало на испљуваном од мува зидном
Часовнику ресторана; аутобуса још нема; кроз прозор

Расејано гледам:
Прашину наравно и суво увек исто лишће ветар резак разноси;
Доноси, односи риђег Швеђанина и
Лепу црну девојку)

Сунца је данас таман толико било
Да крв шикне у својој сабласти
Да те пробуди блага бојо вести
Скриту у шкртој руци заборава
Горе међ мрачне лукове.

Да се урежеш у очи ми у трошни камен речи
Које већ нису ни моје
Плава линијо разроке вечности

Ти си само меки пригушен безумни нагласак ван времена
Благи крик неког заборављеног сећања
Живиш бојо линијо живота си се неког одрекла.

О ГЛОРИОЗА ДОМИНА - Марко Марулић

Ти с` пића и храна метода свакога,
род би и обрана чловика и бога:
цића тројства кога спасен`је позна свит,
ки стан пак онога бише од много лит.
Ти с` роза, румен цвит, ти си жиљ прибили,
наша брана и шћит против д`јављој сили.
На гришне се смили, ки се гриха кају,
сирот не расцвили, ке дразих нимају.
Учин` да познају тебе сви народи,
гди но зоре сјају, куд сунце обходи;
да не ћ нашој шкоди, да и милост свака
нам гришним исходи из твојега зрака.
Чин`, да нас с нејака твој синак изнесе,
кога мишца јака овим свитом тресе;
да од нас однесе сваки скук и обој,
тере нас принесе, гди вичњи покој.
Наклони образ твој сврху твоје вире,
запустит нас немојн пакал нас пожире.
Брез броја, брез мире гинемо сваки час,
за то нам умире од страха живот вас.
Ти госпоје свих нас по твојој милости
храни, помози, спас`, уздрж` у крипости;
знеми нас тамности, стави нас у покој,
гди но у свитлости краљује синак твој.

ПЈЕСАНЦА КОШУТИ РАЊЕНОЈ - Мавро Ветранић Чавчић

Вај тко није израњен од гриеха злом стрилом,
да буде сахрањен и с духом и с тилом,
и тиелу и души да у вишњој држави
Краљевство садружи, гди се сам бог слави;
а душа у тиелу по вас виек да плаче,
коју гриех раздиели од вишње полаче;
у вјечној тамности вјечно зло да пати,
гди нигдар жалости не може да скрати.
Ако је мој уздах и ови мој плачни јад
у пјесан судњи страх споменуо често сад,
томуј се не чуди, појући што уздишем,
ни лудо не суди да не знам што пишем,
кошуто придрага, за што ме е бољезни
страх велик примага, да појем у пјесни
приплачну овуј ствар, ку ниткор на свиети
не може никадар језиком изриети,
ни моја слаба моћ ни кратак живот мој
не може врха доћ тој тужби великој.
За-ч да се од горе, кошуто љувена,
у једна лист створе сва листја зелена,
и кад би вишња влас за чудо створила
у црну вајмех маст сву риеку од Нила
и остала језера и вире водене,
и од птица сва пера у пене гвоздене,
да пишем сва љета: не бих ја приписал
до конца од свиета, што ћути ма мисал,
који ће бити труд и жалос и болес,
кад приде старшни суд на земљу згар с небес!

недеља, 24. новембар 2013.

ТРИПТИХОН ЗА ЕУРИДИКУ - Бранко Миљковић

1

На уклетој обали од дана дужој, где су славуји
сви мртви, где је пре мене црвени челик био,
горки сам укус твога одсуства осетио
у устима. Још ми смрт у ушима зуји

Ноћ с ове стране месеца често огрезне
у непотребне истине и одушевљена клања.
О, испод коже млаз крви моје чезне
ноћ с оне стране месеца, ноћ вишања.

Ал сва су затворена врата. Сви су
одјеци мртви. Никад тако волели нису.
Да ли ћу изненадити тајну смрти, ја жртва.

Горка суза у срцу. На кужном ветру сам.
Никад да се заврши тај камени сан
Пробудити се морам Еуридико мртва.

2

На дно слепог предела где ме нема, језовити
где су призори, с оне стране крви где воће
отровно расте, сиђох, тамо где ускоро ноћ ће
покрасти сазвежђе суза које ће у оку ми зрити.

О, у слепоочнице се своје настанити.
Ево ме без одбране испред страшне самоће.
Не окренути се ма колико да се то хоће.
Лице без очију на пустоме зиду бити.

Црвене птице певају у моме месу.
Црне птице облећу око моје главе.
Нека ми чело буде начето у лесу

губом и каменом испод летње траве,
ако изгубим твоје дивно лице
на овој горкој обали од мрака и грознице.

3

Ноћ то су зевзде. Из моје заспале главе излеће птица.
Између две горке дубине једна птица. И рт
добре наде. О мртав да сам. Ал не помажу клетве. Смрт
своју у глави носим ја путник без пртљага и лица.

Изгубио сам те у ноћи подземној далеку
ја дивљи ловац звезда кривотворно суочен
са неистином, непомирљиви спавач уочен
од судбине, ја чије сузе сада низ туђе лице теку.

Где си осим у мојој песми дивна Еуридико?
Презрела си сваки облик појављивања о слико
мога црног града и изгубљеног циља.

Свуда у свету ужасна љубав влада.
На хоризонту се указују као последња нада
Облаци пуни птица и будућег биља. 

ОПОМЕНА - Десанка Максимовић

Чуј, рећи ћу ти своју тајну:
не остављај ме никад саму
кад нек освира.

Могу ми се учинити
дубоке и меке
очи неке
сасвим обичне.

Може ми се учинити
да тонем у звуке,
па ћу руке
савкоме пружити.

Може ми се учинити
лепо и лако
волети кратко
за један дан.

Или могу ком рећи у томе
часу чудесно сјајну
предрагу ми тајну
колико те волим.

О, не остављај ме никад саму
кад неко свира.
Учиниће ми се негде у шуми
поново све моје сузе теку
кроз самоникле неке чесме.

Учиниће ми се црн лептир један
по тешкој води крилом шара
што некад неко рећи ми не сме.

Учиниће ми се негде кроз таму
неко пева и горким цветом
у непреболну рану срца дира.
О, не остављај ме никад саму,
никад саму,
кад неко свира.

ХАНА - Оскар Давичо

1

Ја, син мутног ловца, и видра и овца,
заволео сам у граду колонијалну Хану,
кћер тужнога трговца, Јевреја удовца
крај гробља што је држо бакалницу и механу.

Пробудила ме ко шуму блистави крекет ракета
и сад сам слеп за вас, зрикави шатровци.
Љубав је тако сама и тако пуна света.
Љубав је светионик и спасени поморци.

Од ње ми горе очи - жаруље сред руље,
од ње зру море и мреже, рибе и риболовци,
конопцем водопада пужу са њом јегуље
и цвркућу зликовци ко врапци и основци.

О шта све нисам снио и шта све нисам био
са ћоравом ћором у друштву Богословца.
И оно што нисам пио, што нисам сам разбио,
плаћао сам од свога детињастог новца.

Но сад волим и кад волим, волим од неба до руке
с којом ми љубав с дна мора извлачи бродоломце
и надима стројеве, оживљује сандуке
и кида решетке да челом рушим дворце,
да тргам покровце, откивам летњиковце
и небо с ког сам прстом тањир сунца скино,
кад сам сунце и кости, гробара и ровца
посло у крчму да пију девојачко вино.

3

Хано, барко моја, запловимо пут тропа
у прашуме међ пуме, затигримо се у лета.
Нека љубав у сунце твог трбуха закопа
моју снежну планину прстима сунцокрета.

Нек корак те ноге и руке, најежен завеслај триреме
бес мора оседла поново и растави,
искапи и прогутај, изабрана, време
што се ко бели медвед међ зубима твојим крави,

да из врча рујна, сва биљна, сва бујна
шикнеш и освежиш једра изнемогла.
О, биљко, ти светиљко, бурна и олујна,
ти си ми дах пронашла и срцем помогла.

 
9

Ја нисам од ића од коленовића
што без страха лежу, устају весели.
Ја сам од оних црних никовића
што су крв пљували и много волели.

Много су волели моји жедни старци,
и са дна ломача и врха вешала.
И кад би им усне разнели ударци
њихова су уста удар опраштала.

Свога су се смеха, љубави либили,
бежећи од сунца, ноћи и села.
И пред сваком сенком у земљу се крили

и имали мала и згрчена тела,
па су сваку наду тужно промашили
и све што су хтели вода је однела.

12

Нек твоје буде све, дај мени суноврате,
одрпане преврате и љуте коприве.
Живећу ко пећине, ко звери што пате,
ко сви чије су очи увек жалостиве,

јер не знају још све, шта љубав може знати,
а желе све спознати, грлити грљиве
гоље, што сакати, зебу головрати
и знају жар дати за снове насртљиве,

да у миру умру, из петних жила да живе
и певају песме као гром грлате,
до капи да искапе девојке похотљиве,

до краја да сагоре уснице меснате:
да се не поврате из кошчатих даљина
на земљу, ко злочинци на место злочина.

SANTA MARIA DELLA SALUTE - Лаза Костић

Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакоје злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
SANTA MARIA DELLA SALUTE.

Зар није лепше носит лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску грехоту
у пепо спалит срце и луб;
тонут о броду, трунут у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат у те,
SANTA MARIA DELLA SALUTE?

Опрости, мајко, много сам стардо,
многе сам грехе покајо ја;
све што је срце снивало младо,
све је то јаве сломио ма`;
за чим сам чезно, чему се надо,
све је то давно пепо и пра`,
на угод живу пакости жуте,
SANTA MARIA DELLA SALUTE.

Тровало ме је подмукло, гњило,
ал ипак нећу никога клет;
што год је муке на мене било,
да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило крило,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе, са луде,
SANTA MARIA DELLA SALUTE!

Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
ко песма славља у зорин свит;
сваку ми махом залечи рану,
ал тежој рани настаде брид:
Што ћу од миља, од муке љуте,
SANTA MARIA DELLA SALUTE?

Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих висина стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну`,
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде,
- сву вечност за те, дивне тренуте! -
SANTA MARIA DELLA SALUTE.

Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка што сад тек зре?
Ох, слатка воћко танталска рода,
што ниси мени сазрела пре?
Опрости моје грешне залуте,
SANTA MARIA DELLA SALUTE.

Две се у мени побише силе,
мозак и срце, памет и сласт,
дуго су бојак страховит биле,
ко бесни олују и стари храст;
напокон силе сусташе миле,
вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
SANTA MARIA DELLA SALUTE.

Памет ме стегну, ја срце стисну`,
утекох мудро од среће, луд,
утекох од ње - а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звезде, рај у плач бризну,
смак света наста и старшни суд -
О, светски сломе, о старшни суде,
SANTA MARIA DELLA SALUTE!

У срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезин свети ми храм,
кад ми се она одонуд јави,
ко да се бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам
за што се мудрачки мозгови муте,
SANTA MARIA DELLA SALUTE.

Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми од ње простире путе,
SANTA MARIA DELLA SALUTE.

У нас је све ко у мужа и жене,
само што није брига и рад,
све су милине, ал нежежене,
страст нам се ближи у рајски хлад;
старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
SANTA MARIA DELLA SALUTE.

А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг;
то се не пише, то се не поје,
само што душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
то је у рају приновак драг,
то тек у заносу пророци слуте,
SANTA MARIA DELLA SALUTE.

А кад ми дође да прсне глава
о тог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: "Ево ме, нај!"
Из ништавила у славу слава,
из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
богове силне, камоли људе,
звездама ћемо померит путе,
сунцима засут сељенске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
SANTA MARIA DELLA SALUTE.