недеља, 24. новембар 2013.

ХАНА - Оскар Давичо

1

Ја, син мутног ловца, и видра и овца,
заволео сам у граду колонијалну Хану,
кћер тужнога трговца, Јевреја удовца
крај гробља што је држо бакалницу и механу.

Пробудила ме ко шуму блистави крекет ракета
и сад сам слеп за вас, зрикави шатровци.
Љубав је тако сама и тако пуна света.
Љубав је светионик и спасени поморци.

Од ње ми горе очи - жаруље сред руље,
од ње зру море и мреже, рибе и риболовци,
конопцем водопада пужу са њом јегуље
и цвркућу зликовци ко врапци и основци.

О шта све нисам снио и шта све нисам био
са ћоравом ћором у друштву Богословца.
И оно што нисам пио, што нисам сам разбио,
плаћао сам од свога детињастог новца.

Но сад волим и кад волим, волим од неба до руке
с којом ми љубав с дна мора извлачи бродоломце
и надима стројеве, оживљује сандуке
и кида решетке да челом рушим дворце,
да тргам покровце, откивам летњиковце
и небо с ког сам прстом тањир сунца скино,
кад сам сунце и кости, гробара и ровца
посло у крчму да пију девојачко вино.

3

Хано, барко моја, запловимо пут тропа
у прашуме међ пуме, затигримо се у лета.
Нека љубав у сунце твог трбуха закопа
моју снежну планину прстима сунцокрета.

Нек корак те ноге и руке, најежен завеслај триреме
бес мора оседла поново и растави,
искапи и прогутај, изабрана, време
што се ко бели медвед међ зубима твојим крави,

да из врча рујна, сва биљна, сва бујна
шикнеш и освежиш једра изнемогла.
О, биљко, ти светиљко, бурна и олујна,
ти си ми дах пронашла и срцем помогла.

 
9

Ја нисам од ића од коленовића
што без страха лежу, устају весели.
Ја сам од оних црних никовића
што су крв пљували и много волели.

Много су волели моји жедни старци,
и са дна ломача и врха вешала.
И кад би им усне разнели ударци
њихова су уста удар опраштала.

Свога су се смеха, љубави либили,
бежећи од сунца, ноћи и села.
И пред сваком сенком у земљу се крили

и имали мала и згрчена тела,
па су сваку наду тужно промашили
и све што су хтели вода је однела.

12

Нек твоје буде све, дај мени суноврате,
одрпане преврате и љуте коприве.
Живећу ко пећине, ко звери што пате,
ко сви чије су очи увек жалостиве,

јер не знају још све, шта љубав може знати,
а желе све спознати, грлити грљиве
гоље, што сакати, зебу головрати
и знају жар дати за снове насртљиве,

да у миру умру, из петних жила да живе
и певају песме као гром грлате,
до капи да искапе девојке похотљиве,

до краја да сагоре уснице меснате:
да се не поврате из кошчатих даљина
на земљу, ко злочинци на место злочина.

Нема коментара:

Постави коментар