Вај тко није израњен од гриеха злом стрилом,
да буде сахрањен и с духом и с тилом,
и тиелу и души да у вишњој држави
Краљевство садружи, гди се сам бог слави;
а душа у тиелу по вас виек да плаче,
коју гриех раздиели од вишње полаче;
у вјечној тамности вјечно зло да пати,
гди нигдар жалости не може да скрати.
Ако је мој уздах и ови мој плачни јад
у пјесан судњи страх споменуо често сад,
томуј се не чуди, појући што уздишем,
ни лудо не суди да не знам што пишем,
кошуто придрага, за што ме е бољезни
страх велик примага, да појем у пјесни
приплачну овуј ствар, ку ниткор на свиети
не може никадар језиком изриети,
ни моја слаба моћ ни кратак живот мој
не може врха доћ тој тужби великој.
За-ч да се од горе, кошуто љувена,
у једна лист створе сва листја зелена,
и кад би вишња влас за чудо створила
у црну вајмех маст сву риеку од Нила
и остала језера и вире водене,
и од птица сва пера у пене гвоздене,
да пишем сва љета: не бих ја приписал
до конца од свиета, што ћути ма мисал,
који ће бити труд и жалос и болес,
кад приде старшни суд на земљу згар с небес!
Нема коментара:
Постави коментар