Пред цркву и реку станем, па заћутим,
и мислим,
да л умре млад тај човек, ко Ђорђоне,
ил прастар као Тицијан?
Можда га заволела немањићка, висока и млада,
обесна и мудра, попут очева,
и рекла му једне ноћи борове
понекад дивно слово љубве, велмошко.
И после он преточи њене очи, и руке,
у богородичин лик,
нежан, и помало љубичаст, и као пролећан,
па се једној људској љубави
клањали старовлашки чобани
и часни јереји златних одежди.
А он дуго носио
царским путевима од Ибра до Солуна
један мали лик, као амајлију.
Сад, кад све је прах, и све је тако свето,
пред цркву и реку станем, заћутим,
и мислим
да л умре млад тај човек, ко Ђорђоне,
ил стар и грешан
као Тицијан?
Нема коментара:
Постави коментар