У мени велможа неки по своје спасење хита
на висове твоје;
предео, преточен у време, њаче и цвркути га
прикивају - у сада:
све је изузев хода мога:
њиме полазе војске у већ изгубљене битке
будућих царстава, где све још нерођено гине
и обрнутим редом васкрсава,
а сенка сам само неког који будућношћу мојом плови;
времеводо, на твој шир, у чије сада ћу изронити, или,
подједнако нисам као што нећу ни бити.
Којој боји да поверим сузу своју
Којој тишини свој крик
Којем трошном зиду све ово
Мој живот се мени причинио
рекло би се: одсуство перспективе?!
Христе, шта ти то лик лепи тањи,
док милост своје патње
у душу моју преливаш?
Из које ме таме гледаш сада?
Крститељу, са чијим се криком
твоја уста боре,
ко из твога ока овај дан подкрада?
Чија суза, Апостоле, твоје лице мије?
Које ништа у стопе вам стаје?
Ко сте - Знамења ил вође?
Задржите народ свој нестрпљиви!
Није ово земља обећана
Није ово земља обећана
Није ово земља обећана
август, 1968.
Нема коментара:
Постави коментар