Ресава кроз дојке набујале пене,
кроз зенице и камен, уснули, голи.
О, зар у кршу природе смене
најлепша песма манастир пови
у жубор воде и мртве стене!
На сунцу река крунише зора,
тице у облаку, небо искрвари,
Прободен Исус, свећа у дну гори,
сунце врх кубета, ал плачу олтари
од мртвог хора.
Тишина... Умре Бог распет.
Понекад голубови блесну,
заору крила у цвркут небески,
а чуварно доба временом повија
песму звона и живопис фрески.
Милију ме звона, ремете мук свести,
коловратом кула палацају змије.
Док на цветном прагу траве цедим песму,
пресит сам лепоте, али ручам зору
с балученог брда изнад Манасије.
Нема коментара:
Постави коментар