СТОЖЕР - Гојко Ђого

Дрвен старац на високом столу
Диго капу и шиче у њу мухе.
Столетна му зима под језиком
Зобље речи.
Једнонога његова братија
Поруке прима кроз држак
Забоден у леђа.

На вест о мраконосцима
Трмку баца у коприве
А оглодану главу завлачи
У празан бранзар небески.
На челу му писанице
Грка рука не исписује.

Из глогове чизме медовину пије
Хлеб меси у вучјем ждрелу
И намиче резу на бркове
Да забрави свирку у шупљим зубима.

Око стола гологлави његови јатаци
Подупиру покровац тучани
Да светлу главу не наружи.

Нови веронаук окопава врт
Изводи слепиће на пашу
- Ко ништа не зна о том учењу,
Кад секира проговори под синијом,
Извуче немушту поуку.
Само старац дрвењак
Ни мукајета,
Он зна што нико не зна
- Како се игра завршава.