НАД ЂЕРЂЕФОМ - Гојко Ђого

Нема ветра у кошуљи,
плева недра испунила,
шушти сувих ребара плот.
Везиља чиоде забада у чеону кост
и везе,
неко вез тај зове дан, неко ноћ.

Године сушне, време трпко
огрлицу оловну око врата запрело,
криви леђа, јалови плодове,
не да стаблу да стоји усправно.

Вођени руком јереси
обарали смо пророчишта,
глоговину сејали у вртове,
а венцима који беху обрасли божанске главе
окрунисмо своја смртна чела,
сад повијени под теретом,
изгубивши вид и сваку наду у повратак дому,
лутамо на ничијој земљи.