уторак, 30. децембар 2014.

О ШТАКОРУ, О МАЧОРУ И О ЈЕДНОМ ДВОРУ - Рагнхилд Кнагенхјелм (Норвешка)

Сред раскошног царског двора
Штакор се обрео
И сјај дотле невиђени
Памет му занео.

По угледу на остале
Великаше двора,
Он за пажа себи узе
Бркатог мачора.

Мачак му је скуте носо
На дворскоме балу
И сонетне венце плео
Дамама у хвалу.

Глачао му чизме жуте
И мамузе танке
И уз харфу певао му
Мачје успаванке.

Вај! Ал` једне мркле ноћи
Кад је пажа срео,
Чу се "Фрк!" и  "Крк!" и мрак је
Штакора појео...

НАИВНА ПЕСМА - Морис Фомбер (Француска)

"Јавите тамо",
викну краљ са трона,
"магарцу моме  да приличе само
прапорци од црвеног махагона!"

"Јавите тамо",
краљица ће штедра,
"магарцу моме да приличе само
прапорци ситни од ливанског кедра!"

"Јавите тамо",
принцеза развезе,
"магарцу моме да приличе само
прапорци ситни од сребрне брезе!"

"Јавите тамо",
принц ко из пушке,
"магарцу моме да приличе само
прапорци ситни од столетне крушке!"

"Јавите тамо",
викну дворска бена,
"магарцу моме да приличе само
прапорци ситни од гуравог клена!"

А токар кад  га позваше онамо,
рече да има - чамовине само!... 

НАОПАКА ПЕСМА - Самуил Јаковљевич Маршак (СССР)

Ма чега се глупак тако,
све уради наопако!
Други дрво саде право,
он га сади стрмоглаво;
насред баре диже дом;
воду носи решетом;
крпом брише сен са зида;
капом сунце с неба скида;
кад од куће пође куда,
он - ко свака права луда -
свуда носи и капију
(да је тати не обију!);
уза лестве вуче краву
да на крову пасе траву.

*

Било чега да се лати,
у зло све се преобрати!
Он весело игра, скаче,
онда када други плаче,
а када се сви веселе,
он запева !Куку! Леле!"
Кад на путу свате сретне,
место песму да заметне,
са сватима да поигра,
да поскочи као чигра -
у груди се буса, плаче,
попут какве нарикаче.

Кивни свати га дохвате
па га сложно испремлате.
Још се глупак чуди:
"Ех, што су ти људи!
Да сам ово знао,
не бих заплакао,
ни невесте пожалио!
Баш сам глупак био!
Одсад, кад их сретнем,
плес ћу да заметнем!"

*

Мало затим глупак спази
погреб неки где пролази.
За ковчегом, тужна лика,
ступа мноштво познаника.
Глупак спровод неми гледа,
а ђаво му мира не да.
"Ала ови тужно ходе!
Ето мени живе згоде:
разгалићу игром људе,
срцу нек им лакше буде!"
И с помамним бесом
заигра пред лесом.
Тужан збор се сјати
глупака да млати:
по земљи га вукли,
газили га, тукли,
једва су из шака
пустили глупака!

А глупак се чуди:
"О, људи! О, људи!
Да сам ово знао,
не бих заиграо,
да разгалим људе,
лакше да им буде!
Одсад морам чувства крити,
нећу више глупак бити!"

*

И ево, од часа тога,
лица смркнута и строга,
из прикрајка само гледа,
ником жив за право не да!
На питање режи свако:
"Е, баш није! Није тако!"
Не смеје се, нити плаче,
нити игра, нити скаче,
већ у браду гунђа, псује,
руком стално одмахује.
Књигу чита наопако,
а кад га ко опомене,
књигу људски да окрене,
пени, виче: "Није тако!"
Кад тарнице колар боји,
кад обућар чизме кроји,
нек су лепе не знам како,
глупак брунда: "Није тако!"
Нит` се тако штука лови,
нит` се тако грах готови,
нит` се дете тако мије,
нит` се коло тако вије!

Слушали га људи
како друге куди,
а једна ће бака:
"Да мудра глупака!"

ДИВНО ЧУДО - јеврејска народна песма

Имам једно мече, мече,
Сву ми зиму кестен пече.
Право чудо,
Дивно чудо,
Како мече
Кестен пече.

Имам једно прасе, прасе,
Црвене га чизме красе.
Право чудо,
Дивно чудо,
Како прасе
Чизме красе,
Како мече
Кестен пече.
Право, дивно чудо!

Имам једно маче, маче,
Што ми крпи старе хлаче.
Право чудо,
Дивно чудо,
Како маче
Крпи хлаче,
Како прасе
Чизме красе,
Како мече
Кестен пече.
Право, дивно чудо!

Имам пашче Џени, Џени,
Чим прст дигнем, оно шени.
Право чудо,
Дивно чудо,
Како шени
Пашче Џени,
Како маче
Крпи хлаче,
Како прасе
Чизме красе,
Како мече
Кестен пече.
Право, дивно чудо!

Имам једно луче, луче,
За косу ме стално вуче.
Право чудо,
Дивно чудо,
Како луче
Косу вуче,
Како шени
Пашче Џени,
Како маче
Крпи хлаче,
Како прасе
Чизме красе,
Како мече
Кестен пече.
Право, дивно чудо!

ЧЕТИРИ СТОЛИЦЕ - Александар Алан Милн (Енглеска)

Једна од њих је Јужна Америка,
Једна од њих је прамац мога "брика".
Једна од њих је кавез старшног лава
А једна моја - и то је она права.

Прва столица:

Кад уз Амазон кренем, станем пред сам мрак
И метак један из пушке опалим тад у зрак,
Дружину верну да скупим.
Тад Индијанци по два и по три
Из шуме стану да ничу ко сенка нечујно сви
И чекају да ме поздраве тамо.
Ако ми баш до тога није стало
Са Индијанцима да се поиграм мало,
Ја руком махнем само
И опет ишчезну по два и по три
У њиним шумама тамо
Јер  ми се одлично знамо!

Друга столица:

У мом кавезу ја сам страшан лав
Од чије руке мами стане дах.
А онда јој у наручје похрлим
И чврсто, чврсто све дотле је грлим
Док је не прође њен огромни страх.

Трећа столица:

Кад пловим на мом "брику"
Сусрећем бродове разне.
Са једног морнар ме виче
Док брод у сусрет ми плови.
Нагнут над море зове он,
Кроз ветар чујем му вику:
"Је л` ово пут за Пут око света?"
Пита и даље одмиче.

Четврта столица:

А на високу столицу кад седнем
Да доручкујем, ручам и вечерам,
Трудим се да замислим да је моја
И тад ко трогодишњи малишан изгледам.
Да ли да кренем за Јужну Америку?
Или да некуд запловим на мом "брику"?
Да будем тигар или страшан лав
Или да можда будем - само ја? 

 

ВАЖАН ПОСАО - Александар Алан Милн (Енглеска)

Замишљам да сам колачар, ал` капе немам ја,
Ни кецеље, ни прибора... Ко да ми све то да?
Свеједно, бићу поштар тад! Не, бићу димничар!
Ни сам већ не знам шта сам све, а то је смешна ствар!

Тек
Све укруг
И све укруг
И све укруг се крећем,
Као трола
Око стола
По соби шећем:
Сад сам путник покрај Нила
И бежим од крокодила,
Сад сам слон
И јурим слона,
А тај слон
Другог слона,
Док дотични слон
Стварно није ОН...

Тако
Све укруг
И све укруг
И све укруг се крећем.
Замишљам да сам разводник "Извол`те другарице!"
Или сам лекар хитно зван због неке кијавице;
Са крова на кров скакућем ко прави димничар,
Ни сам већ не знам шта сам све, а то је смешна ствар!

Тек
Све укруг
И све укруг
И све укруг се крећем,

Као трола
Око стола
По соби се шећем:
Замишљам да сам псетанце са језиком до пете;
Замишљам да сам камила
И тражим другу камилу,
А ова другу камилу,
А та последња камила
Тражи нестало дете...

Тако
Све укруг
И све укруг
И све укруг и све укруг
И све укруг
И све укруг се крећем.

 

ВЕТАР НА БРЕГУ - Александар Алан Милн (Енглеска)

Да ли је иком на свету
Тајни пут ветра знан;
Откуд у помами јури,
Куд жури сваки дан?

Кроз шумор лишћа тек суне
У вечном хитању свом,
Па ко би жив да га стигне
При лудом галопу том?

Једино змаја кад пустим,
За њим се вине у зрак
И с ветром весело јури
По сунцу, киши, кроз мрак...

Нађем ли после мог змаја,
Сазнам у исти мах
Којим је путем промако
Ветров зеленко плах.

И тако ветровог пута
Правац ми буде знан
Но НИКО не зна откуд
Он стиже сваки дан!

ТРЕШЊЕ - Александар Алан Милн (Енглеска)

Та сејачу,
Та орачу,
А та плавој птици,
Та морнару,
Та путару,
Ова скиталици...

А још која за каубоја,
Лифтбоја,
Млекара?
За веселог димничара?
За децу што прођу
И гусарског вођу?

Па шта ћемо за чувара зоолошког врта?
За девојку златне косе и рибљег репа?
И за оног што шетаче маказама црта?
За верглаша који јутром под мој прозор стаје?
За старчића с белим мишем, што срећу продаје?
Ох, ни сам већ не знам више колико их има!
Да л` ће с моје младе трешње стићи зрнце свима?

ВРХ СВЕТА - Александар Алан Милн (Енглеска)

Кристофере, Кристофере, куд ћеш, Робин Кристофере?
"Стазом покрај сикоморе
Попећу  се на брег горе
Чак до самог врха", Рекао је Робин.

Кристофере, Кристофере, зашто, Робин Кристофере?
Ко да има не знам чега
Горе на врх брега!
"Погледаћу доле с њега", Рекао је Робин.

понедељак, 29. децембар 2014.

ДРВО, МОЈ ДРУЖЕ - Мину Друе (Француска)

Дрво, мој друже
и двојниче сетни,
музиком звониш
под прстима ветра
који те прелистава
као бајку.
Дрво, мој друже,
ми смо истоветни
јер попут мене,
јадно,
и ти тако
тек голе нерве
пружаш сивом небу,
лишено круне зелене
и сјаја,
и стојиш тако
ко карикатура
једног великог сасушеног листа.

ПОЂИ - Сесил Шабо (Канада)

Пођи!
Пођи куд било,
пут неба,
пут мора,
на ледник
или сиђи у  равнице!
Тражи шта било,
рад,
лепоту,
љубав!
Но чини то са душом пуном снова
и светлости,
са душом
пуном доброте и снаге
за праштања.

Одени се у храброст
и у наду
и пођи
пркосећи мразу јутра,
подневној јари
и ноћи без звезда.

Путем искрпи - ако треба -
срце,
ко морнар растргнута једра на катарци.
Размрси мисли буром заплетене
попут рибарске мреже
напуштене,
на голом песку.
Ако си већ легао -
устани!
Изнова крени,
изнова отпочни,
упорно,
мирно,
ко што  то чине деца на пржини,
градећи од шкољака морских
и шљунака
бродове
које вал потопи ноћу
и дворце
које прва плима збрише,
а она нову лађу,
дворац нови,
тек мало даље
и тек мало више
направе опет већ следећег јутра!

Ако си освојио
врх какав под ледом
крилима новим
која не оману,
крилима дотле ником још неданим,
а ти без страха
вини се
и стопи
са бесконачним!

Ал` пођи!
Упркос свему,
без обзира куда!

Само, окончај започето дело!
Воли!
И стварај!
Куј!
Прериј земљу,
небо или море!
Али окончај започето дело!
И дело твоје
нек лепотом зрачи!
Уткај у њега сав жар срца врела
и поклони му, свесно, живот цели!

ОВАКО СЕ ПЕСНИК ПИТАЊИМА МУЧИ - Драган Лукић

Како покренути песму,
њено корито речно,
чиме чути њен жубор,
шта садити на десној
а шта на левој обали,
кад градити слапове
да римују се таласи,
чиме посути дно песме  -
камичцима или звездама,
како одржати висину воде
да по њој плове дубоке мисли,
да ли је добро настанити песму
рибама - песма је говорљивија,
да ли при крају песме
градити високи видопад,
кад и где увире песма,
кад себи ствара ушће,
улива ли се у другу реку,
улива ли се у море,
улива ли се у океан
или једноставно постане понорница?

КИШАН ДАН - Драган Кулиџан

Над градом нашим
читко пише:
Јесен облачне
води дане;
кров и улицу
лиће кише,
носићемо
кишобране.

Замагљен прозор
собе твоје
шаптаће ти
песме воде:
како листови
жуте боје
с грана лете,
реком броде.

Сањаћеш тада
у свом куту:
Да могу и ја,
драга реко,
бродити с тобом
на твом путу,
ићи, ићи,
далеко,
далеко...

КРАТКА РАДОСТ - Васил Куноски

Хвалио се један мехур
(звали су га Мешко)
како може стално
(мада је то тешко)
да расте,
да расте,
да не пукне,
да не спласне.

Уистину:
растао,
растао,
није пукао,
није спласнуо.

Али,
на жалост,
од претераног  растења,
од премногог хваљења,
пукао мехур Мешко,
па можда је сада и вама
као и мени тешко.

ПУТАЊОМ ЛАСТА - Иштван Латак

Како јури живот
путевима кроз цветове трешњи!
Заједно полећу ласте
и аутобуси са стакленим челом.
Жути саобраћајни знаци
само за часак прекидају
скакутаву нит наших погледа.
Зајапурена деца играју
крај воћњака с кајсијама.
Из године у годину
копачи тешка корака
засађују овде чуда,
и сада већ пажљивим оком прате
лета што доносе плодове.
Играју сунчеви зраци
као укротитељи змија
и ка висинама азурним
маме све што клија.
- А живот само јури
преко поља, кроз цветове трешњи,
иако би требало стати,
скренути за часак са бетонске стазе
и потражити
љубичице које отварају
своја срца.

ТУГА УСИДРЕНИХ ЧАМАЦА - Никола Дреновац

Сто чамаца, па и више,
уз обалу море њише.

Чамац жути, плави, бели,
сви су редом невесели.

Плави белом дошаптава:
Види воду! Ал` је плава!

У близини барка стара
уздишући проговара:

Мени овај глисер-хуља
непрестано ребра жуља.

Бол осећам, добри друже,
јер ми глисер тело струже.

А по мени, бели јеца,
целог дана скачу деца.

Жути вели: А мој барба
не чисти ме и не фарба.

Плави виче: Види, роде -
труо сам и препун воде!

Узалуд ме кују, крпе -
нико воду да исцрпе!

Црни чамац гласно кука:
Е, па то је, стварно, брука!

Утроба у мени гњије -
а мој газда вино пије!

И тако се, крај обале,
усидрени чамци жале.

Њихову је тугу Лела
срцем својим разумела.

Две сузе је ту пролила,
и валове замолила

чудо неко да учине,
да однесу до пучине

чамце тужне, брижне, саме,
усидрени да  не чаме.

Ако вали Лелу чују -
сви ће чамци да путују...

НОВОГОДИШЊИ ДАРОВИ - Григор Витез

Вечерас
У поноћ
Нова Година стиже!
На бијелцима већ звоне прапорци бијели,
До неба се снијежна прашина диже,
Нова Година мноштво дарова дијели!

Без разлике сваки добити мора
365 разних дана.
Исто толико
Вечери,
Ноћи,
Јутара
И зора.

А као додатак свима:
Сунце,
Вјетар,
Киша,
Снијег
И слана.
А ми још посебно шаљемо за наше читаче,
За сваког малог буцу
И свако наше ђаче
365 вагона
Најљепших жеља
И исто толико балона
Радости и  весеља.

ПРОДАНА СЛОБОДА - Бранко Ћопић

Слободан, смео, вештак  у  лову,
вере се мачак по старом крову,
вечити ноћник, без топла гнезда,
у сваком оку блиста му звезда,
или му видиш, понеки пут,
у оба ока по месец жут.

Над мачком небо под модрим црепом
комета лута са златним репом,
а месец-рибар пучином плови,
у сјајну мрежу шишмише лови.
Скита се мачак, није га страх,
са крзна стреса звездани прах.

А нека госпа, препуна пара,
чула за мачка, за слободара,
чула да очи звездане има
ил` некад златне, са месецима,
па брзо смисли лукави план:
доћи ће мачак  и у мој стан.

Мамила госпа ноћника смела
на меки лежај, на слатка јела,
и најзад мачак изгуби главу,
даде слободу за машну плаву,
за чанак млека и топли кут,
сави се лено под свилен скут.

Сад мачак баби умилно преде,
очи му жуте поспано гледе,
блиставих звезда у њима нема,
умро и месец. Поваздан дрема.
А и кад гледа и зене шири,
из оба ока - чанак му вири.

ЧУДНА ЗЕМЉА - Звонимир Балог

Има једна земља гдје људи иду наглавачке,
гдје краљеви улицама возе сметларске тачке,
гдје куће зидане од торте ко облаци у зраку стоје,
гдје новци смркнута чела размјењују људе и броје,
гдје се киша у лифту вози  а авиони иду пјешке,
гдје магарац иде у  школу и чита без грешке,
а рибе се надлијећу са псима у висину,
а крава дрва пили  у лимузини.
Има једна земља у којој пужеви
по зракама сунца пужу,
у којој се амбасада птица смјестила у ружу.
И нитко не умире, ако само то не жели.
Рана свака сама од себе зацијели.
Има једна земља у којој се иде наглавачке,
у којој дјечаци једу грах из праћке.
Има једна земља у коју кадгод
и наше лађе уплове -
сан се зове.

ВАШАР У СТРМОГЛАВЦУ - Бранко Ћопић

Жури се младо, старо,
сви ће у истом правцу,
вашар се данас држи
у граду Стрмоглавцу.

Псето пешице каска,
човек на коњу лепом,
врана крилима маше,
а штука весла репом.

У граду Стрмоглавцу
чудан је вашар јако,
продавац, купац, роба -
све ти је наопако.

На самој капији града,
испод каменог лука,
козица, добра Белка,
продаје старог вука.

Магарац Њако Њакић
купцима нуди лава.
"Пошто га дајеш, куме?" -
пита га стрина крава.

На клупи седи медо,
плећат, космат и јак.
"Навали, народе!" - виче -
"Имам крушака џак!"

Око кинеског змаја
буљук се деце плете,
а он за динар, за два
изводи ватромете.

На зиду чучи врана,
важна, сјајнога врата,
поучно клима главом,
женама у длан гата.

Са гране виси мајмун
са главом наопачке,
дере се, мами купце:
"Продајем капе ђачке!"

Камилу, пустињску лађу,
спопао чудан бес,
кроз вашар цупка, виче:
"Дођите, учим плес!"

Ево и миша старог,
под пушком, није варка,
чека, бркове суче,
продаје мачка Марка.

А даље корак само,
новога чуда ето:
некакав мачор строги
купцима нуди псето.

Насред вашара бучног
голем се курјак дере:
"Продајем целу шуму,
идем у калуђере!"

С тезге крекеће жаба:
"Продаћу теби роду,
трске, ветар и сунце!
Мени - муве и воду!"

"Јарића двоје имам!" -
грлат крокодил зја -
"дебели, тешки, масни!
Оба купујем ја!"

Купусна глава стоји,
кротка је попут свеца,
о врату држи оглас:
"Нудим четири зеца!"

Из шатре зове лија,
има лукаво око:
"Одлично чистим перје,
уђите, госпа-коко!"

Из рупе вири јазо,
на сунчан жмирка дан,
нуди поспаног мачка:
"Купите зимски сан!"

Бескућна куца скита,
тужно јој светле зене,
свакога уз пут пита:
"Зашто не купиш мене?"

Жирафа важно шета,
небески подупорањ,
не може стана наћи,
тражи црквени торањ.

За тезгом седи крава,
у дугу муче даху:
"Одличну робу имам,
чисто млеко у праху!"

Долази најзад стражар,
господин Мотка Ној,
увис палицу диже:
"Свршен је вашар. Стој!" 

НЕВИЂЕНА ОЛИМПИЈАДА - Славко Јаневски

Три старца приређују
олимпијаду -
ко ће пустити најдужу браду.

Прва брада ка небу се пење,
дотиче се месечине што благо сија -
месечина кија.

Од те кијавице
звезде падају у понор...
месечина скрива лице.

Свет се дави у мраку -
куда ли стари месец зађе?
На ком небу да човек звезду нађе?

Друга брада покрива море.
нестаје море сиње,
делфин плива кроз чекиње.

Од тога се подморнице
сплеле у маље,
на све четири стране,
свака сигнал шаље:
- СОС, СОС, СОС!
нема нам спаса,
од густе браде
не видимо ни рођени нос.

Трећа брада намотала се око планете,
Страшно.
И тигар у џунгли сав се у њу плете.

Брада покрива стазе и репишта,
поља,
пиринчишта,
реке,
градове,
и села,
преплашена земља потреса се цела.

Од тог треска планине се сурвавају,
урагани завијају,
океани надолазе
као од квасца, као наказе

И сви, сви људи на свету
узимају маказе.
А браде расту,
и сва васељена
на три грдна царства
брадама је подељена.

(Превео са македонског Лаза Лазић)

ШАХ - Славко Јаневски

Црни, црни црнац,
бели, бели белац -
бели ево већ поцрне,
црни ево већ побеле -
с црног се на бело
селе.

На белог црни,
на црнога бели -
обојица коње узјахали.
Војнички се строго много,
много се војнички строго
погледали.

Црни, црни црнац,
бели, бели белац -
један другог појурише,
а затим се сукобише,
срце куца, није шала,
куцнуше се,
попадаше из седала.

Падоше
и устадоше...
Сваки узе топ
(гле сад артиљерце!) -
белци пуцају на црнце,
а црнци на белце.
Од таквих плотуна
сред битке најтише
шаховска се табла
тресла понајвише.

У том треску
изгубише коњи потковице,
а потковице - клинце танке.
Официри кукавице
погубише и опанке.

Ево како заврши се та забуна:
пала је круна црног краља,
пала је и белог краља круна.

Остали су војници прецрни,
остали су крај војника пребелих -
и једни и други
без краљева дебелих.

Па сад црни, црни црнац,
па сад бели, бели белац
грле се и кикоћу,
из бутеља слатко вино
у меден  кус клокоћу.

(Превео са македонског Лаза Лазић) 

СМРЗНУТИ КАРНЕВАЛ - Михал Бабинка

О оној проклетој ноћи
нит је ко сањао, нит је ко знао:
невесте-звезде на карневалу
дуго су играле,
а месец им је - добошар стари -
добовао.

Ал је то био плес над плесовима!
Играле су и полку нову.
А да би музика комплетна била,
позваше мраз
и - сову.

Било је весеља од сутра до јутра,
није то био карневалчић неки мали!
већ прави УРНЕБЕС.

Штета што су сви тада већ
полегали па се успавали.

(Превео са словачког Јурај Тушјак)

СКАКАЧ - Бранислав Л. Лазаревић

Изуо ноћас
скакавц један
зелене, давно старе опанке,
па до колена, сад љут, навлачи
дугачке своје
чизмице танке.

Одлучио је
да на планину
у једном скоку вечерас скочи,
па због тог збуњен зрикавац пред њим
од чуда само
заклапа очи.

Једино бумбар
обућар  ћути
и мирно чека да јутро сване,
јер зна да нису чизмице ове
ни опшивене,
ни потковане.

ИГРЕ - Звонимир Балог

Колике сам јутрос
само уз помоћ конца
укротио змајеве!

Како сам јутрос
из празне лименке
пио дивне кинеске чајеве!

Колика сам  о подне
савладао мора
бацивши их заједно с бродовима
из лавора!

Какво ћу тек сутра
измислити море,
какве подићи дворе
којим неће недостајати
ни сребра ни злата
- на путу пред кућом -
од блата!

 

СВИРАЧ - Бранислав Л. Лазаревић

Кад узе своје
гудало меко
и виолину као лист танку,
отпоче одмах скакавац један
да кроз ноћ свира
успаванку.

И зачас овај
виртуоз ноћни
зелену шуму успава целу
и на дну реке смерну звезду,
а покрај реке
бор и јелу.

Свирком је хтео
још да успава
и мрак и небо и сву планину
ал изненада пред зору плаву
успавао је
виолину.

ШТА ПЈЕСНИЦИ ЈОШ ЗНАЈУ - Звонимир Балог

Боље од свих пјесници знаду
сједити под сунцем, лежати у хладу.
Боље од свих знаду се скитати,
далеке звијезде и предмете читати.
Сањати, смијати се, надати се и плакати,
на глави стајати, на једној нози скакати.
На непостојећим ракетама
далеким свјетовима бродити
сами собом ратове и разговоре  водити.

Нитко се не зна на читавом свијету
као пјесници дивити - цвијету.

ЗВЕЗДАНИ КОВАЧ - Бранко Ћопић

Колибе ево на крају села,
чаробњак такве гради,
чађава, мрка, са једним оком.
Шта ли се у њој ради!?

Чује се звекет, лупа и тутањ,
још  ће да груне мина!
да није тамо вештац из приче,
окива Брку, џина!?

Не бој се, бато, слободно приђи,
улаз, није варка.
Ту ћеш да нађеш ковача старог,
суседа мога, Марка.

Касно је вече, бура се спрема,
облаци небом језде,
а ковач грми чекићем тешким,
искива златне звезде.

Ех, сада знадем звезданог творца,
ту више нема тајне:
то стари ковач, вечери сваке,
просипа искре сјајне.

Некад је небо тужно и црно,
ноћна пустиња права.
Знадем и зашто, то ћу ти рећи:
уморни ковач спава.

Понекад само просине месец
кроз облак, лика снена.
То ти је ватра ковача Марка;
тиња - заборављена.

понедељак, 15. децембар 2014.

НОЋНО ОЗАРЈЕ - Алек Вукадиновић

Пред сликама
Паула Клеа

Ти што исијаваш сву ноћ вознесења
Мастилом и длетом вретеном и кистом
Спознао си Црту: Друга су времена
Нови рез то ветар тка у лишћу истом

Сустигло те време горући дах ветра
Ковитлац у струји дрхтај из даљина
Отварам те књиго божјег геометра:
Плавооки бескрај косина углина

Дажди сјај на слике тишине витраже
(Блистање у мраку звуци зарних сена)
кришка по кришка времена се слаже
За блиставу урну ушћа озарена

Кад зађем у сутон ноћ је огледало
С висином Са орлом С призраком у лету
Прелиставам књигу (Подне разлистало)
Са Анђелом смрти заран у дуету

СЛИКА СА РАДНОГ СТОЛА - Алек Вукадиновић

Ноћни букет с ружом одсјај и прилика
Пригнута у мраку ко да простор зари
Два правца у кругу Без наслова слика
Нагнута над собом као да крвари

Отворени бескрај незнаних даљина
Трај-трептај за гором уснуо без трага
Грак је мрак је Боже Са дна тај-таина
Гракнула у небо уста голем-мрака

РЕЗБАР У ОЛУЈИ - Алек Вукадиновић

Ветра вртлог дах у струји -
Резбар који у Олуји
Тка даљине своје суште

Ја још увек Боже дуж те
Доље жалне у Даљини
Трајем траје грем у тмини

Од немуште
До немуште
Жице тајне - у Тишини

БОЖЈИ ГЕОМЕТАР - Алек Вукадиновић

Сав у чуду пут свој гледам

Прву црту питам Куда
И гле чуда
Како раван пут кривуда

Час умрли Сенак Слутак
Унесох у божји кутак

И косине и углине
У темеље куће сложих

Геометар ја сам божји

ТО ЈЕ ТАЈ ПЕЈЗАЖ - Алек Вукадиновић

То је тај пејзаж
Та унезверена даљина

Та уста Потоњег домаћина што крваре

Уста ушћа и Уста страха
Измешана на замраченим устима
Отварају и затварају једну исту утробу гласа

То је тај пејзаж
Та унезверена даљина

Песник са песмом о Потоњем времену
Тачно у поноћ усред умрлог часа
Простор што се издужује у своју страшну
даљину
Белина што веје кроз проређене тренутке

То је тај пејзаж
Та унезверена даљина

*

То је тај пејзаж та унезверена даљина
То лице та кућа тај удаљени квадрат
Тај кућни квадрат окружен самим собом

Уста после свих Уста ушћа
Уста после свих уста Уста Краја
Уста после свих уста Уста страха

Нисли ли се и ти, Боже,
Окружио Устима страха
Боже мој! 

ПЕЈЗАЖ СА ЛАМПОМ - Алек Вукадиновић

Пружиле се слике старе:
Крај за крајем - тиха слога
По кућној се тами заре
Слике часа умрлога

С вечним миром крај се стапа
Зари благо сна чистота
У пејзажу куће лампа
Одгонета сан живота

Кости благе - сан их греје
Сећањем се снага слама
По тминама кућним веје
Час урмли у сликама

Душа света потонула
За живот се снага скрила
На дну куће смрт уснула
Цео пејзаж засенила

КУЋА НАЈТИШИХ СЛИКА - Алек Вукадиновић

Тишине, даљине, благе ствари
Гости ко слике тиха лика
На дну свих слика сном се зари
Кућа - најтиша од свих слика

Уснула кућа, пејзаж сужен
Ритмови кућни блага смера
Најтишом сликом гост окружен
Пева - звуцима смрт помера

Гоњен пут неба мирис мамни
Цео свет шуме, зове, смиља
На дну светлости патник тамни
Лего сред кућних изобиља

КРЕТАЊЕ ПЕЈЗАЖА - Алек Вукадиновић

Кажем лампа и сан светли
Отвара се зора зрачна
По други пут лампа кажем
И реч себе не познаје
Већ у другом крају живи
Светлост њена окружена
Другу кућу обасјава

Од пејзажа до пејзажа
Ко боравак вечни краја
Чудесне се куће траже
Једна другој крило бива
На прејаком госта путу
Једна другу осветљава
Испод неба куће снажне

Кажем лампа и сан сија
Креше крилом зора зрачна
И на другом месту кажем
Лампа ту реч најсветлију
И у другом крају снаге
Зору своју задржава
Ал већ другим сјајем живи
Светлост њена окружена
Другу кућу одгонета

КУЋНЕ СТРУЈЕ - Алек Вукадиновић

Душе сећања, земне струје
Са кућним орлом пуним ритма
Ветар замршен у пејзажу
Последње линије таласаве
Даљине пуне срећних слика

Слике вечерње, слике тамне
Кућни покрети госта-ловца
Покрети ноћних животиња
Које баш лече твоју песму
Са земном струјом у дослуху

Кад се отвори мрак у песми
Ето их - земни укућани
Састанак што те проналази
Само за кратки свој тренутак -
Даљине немих растанака

Душе сећања, земне струје
Са кућним орлом пуним ритма
Квадрати немих мелодија
Које уносиш у своју песму
Да се у њима бог огледа

*

Тишине, даљине, благе ствари
Кућа - страница што крвари
И све страшнији лед на цени
Што ти даљину убрзава

Говори куће слепа страна

САН ПОСЛЕ ГОЗБЕ - Алек Вукадиновић

Са неба пала поноћ скрива
Ватру и воду, и ноћ трне,
У трему куће разлива се
Нејасан пожар лампе црне

Све нејасније благе кости,
Дубине које сву ноћ лове,
И крчаг који пун светлости
По сву ноћ свога госта зове...

Још нејаснија тама поста
И дубље паде ноћ да влада,
Кроз узаврело срце госта
По сву ноћ тече вода млада

ВРАТА НЕПОВРАТА - Алек Вукадиновић

Потоње неко време овладало
Траје у себи жишка тиха, бледа
Пред собом стало кућно огледало
Потоњи пут се у себи огледа

Дубоко под кров чудне слике ходе
Путују слике, тамни даси трају
Један зрак уђе, други тихо оде
Вратима што се негде отварају

Потоњи гости часу света бледом
Светлости, звуци, крви тамна јата
Кућна се врата отварају редом
Потоња од свих - врата неповрата

ПОНОЋНА ЧАРОВАЊА - Алек Вукадиновић

Порече пореч све реч по реч
Па све ред по ред оде поред
У сну се чине тужне ствари
Ни гост за своју крв не мари
И у мом срцу поче ето
Сунце ко зна кад започето

Дању и ноћу траје славље
Славила роса своје здравље
Ал усред песме ватра стаде
Ту се наједном свет препаде
Да птица ваздух не пресече
И кућа кући нешто рече

Од извора - до увора:
Пала кап крви од умора
Ничега у сну више нема
Земља да зађе већ се спрема
Са свога тужног тамног лета
За окрњени месец света

У сну се чине тужне ствари
Ни гост за своју крв не мари
Ал усред песме ватра преста
Кућа са свога прага неста
И ту ми осмех неста с лица
Потону за брег љубичица

петак, 21. новембар 2014.

ЈЕДНА НОЋ - Иво Андрић

Ноћ тамна, велика. Једна ноћ и на небу и на земљи: светлости града, разасуте по стрмим странама, мешају се са звездама; модрина неба продире дубоко у мрак над земљом.
Ноћ свежа. Као да смо још са сутоном негде неприметно ушли у други климатски појас и већ одавно живимо у њему, крећемо се и дишемо први пут под потпуно новим приликама, и све око нас и у нама (тама са светлостима, ваздух и мисли), све има сласт и свежину племенитог воћа које човек први пут окуси.
Ноћ мирна и добра. Као она велика пресудна затишја у животу, кад се измучен човек (безумно и свирепо измучен) одмара и каже сам себи: "Никад више! и у величини и очајном прелому своје одлуке налази могућност да даље живи.
Мирише ноћ. Блешти мирном, бескрајном игром светлост и истим таквим преливима таме. Буја. И као да ће сада проговорити, пропевати. А после тога неће више човеку требати болних одлука нит ће имати шта да каже. Говориће дела.
Велика, лековита, спасоносна реч. У њеној дубини већ дише невидљива клица дана.

У СУМРАК - Иво Андрић

У сумрак певају девојке. Њини су гласови меки и дахну свежином цвећа и љубави. Њина је песма блага, као кад бехар опада. Она има нешто од мојих љубави: давно, топло и лепо. Она подсећа на сарајске сумраке, кад јабланови сјају у црвену злату, као витке поносне жене.
Као румене латице засипају ме гласови. Певају девојке. Певају лепо. То личи на поздрав од старих пријатеља, на спомен онога што проживих у љубави и заносу. Оне певају, у сутон, као срећа моја да ми рупцем маше.
Али срце је моје тамно језеро, кога ништа не диже и у ком се нико не огледа.

ЛИЛИ ЛАЛАУНА*- Иво Андрић

Лала лула, луна лина
Ала луна лани лана
Ана лили ула ина
Нали илун лилиана

Лила ани ул улана
Лани лину ул нанула
Анали ни нина нана
Ила ала уна нула

Алауна лул ил лала
Алилана, лан, лу, ли, ла.
Налу нилу нун нинала
Нала уна ан анила.

(1950)

*Тако се звала једна Гркиња; од слогова њеног имена начињена је ова "песма"
 

ДВЕ ТЕМЕ - Иво Андрић

1

Видим: рано долази јесен, и то одједном на свима путевима. Собе се већ пуне влагом и језом коју ништа не може да истера. Остаћемо потпуно без цвећа. Осетићемо шта значи толико волети тако пролазне ствари. Једино што нам остаје то су разговори о цевћу које смо овде заједно гледали.

2

Стазе су мокре. По њима, јесен би већ била потпуна. Али дрвеће је бујно и зелено. Киша је стала. Површина језера опет је глатка, али само на средини. Уз обалу, са нагнутих дрвета падају по води обилне капи, као нова киша. Тако и још зелена дрвета продужују слику јесени.

(1939)

четвртак, 20. новембар 2014.

ВЕО - Иво Андрић

Хладно звездано небо,
запењено море и северни ветар.

Сам не знам право где сам,
куда бих, ни кога чекам
у овој ноћи.

Окренут леђима пучини, споро одмичем
све даље у копно.

Али кад год се окренем, видим:
тамо, ивицом мора,
витка и бела жена иде.
И станем и гледам како
њен вео ветар носи.
Не брзо, не високо,
али све даље од мене.

(Мај, 1954)

ОТКРИВАЊЕ - Иво Андрић

Знајте да нисам
онај што се у самртном лику
пред вашим очима крио.

Под тим варљивим видом
увек сам само био
песма велике среће
која хуји и плави, као поплава зрачна,
мора и континенте.

Под тим варљивим видом
увек сам, увек био
песма великог сна,
сна што као снег веје и засипа и гаси
мора и континенте.

Знајте да сам ја песма
извора непресушног.
Песма велике беде,
глади, безразложног јада, која одувек пуни
мора и континенте.

(Београд, 1939)

VERA SALUTRIX - Иво Андрић

Ни спаса ни сна, више, о спасењу!

Откако се дубоко, и тајно,
Растах са свим на свету
Обожавам још само брзину и кретњу,
Јер толе жеље и скраћују даљину,
И воде живот сваки и ствар сваку
Крају и испуњењу.

Не оставља ме језа од оног дана
Када први пут угледах себе,
Како по тврдим цестама земље,
Као побожан путник Бога,
Тражим и једино славим
Смрт
Која је
Мир, Вјера, Невјеста, и увир
Сваког сна о спасењу.

(1923)

КРАЈ РЕКЕ - Иво Андрић

Прикрајчисмо.
Сплавари стадоше везивати сплав. Искочих.
Сједох на обалу. Камено гротло,
пошкропљено по врховима црном омориком,
и у њему укљештена зелена ријека.

Сунце је било на по неба.
Помислих да сад у градовима звона звоне
и свијет иде у ријекама -
Али ме моја рођена мисао издаде
и у навиклом кругу се врати:
Ко сам? Куда путујем? Зашто?
Тражећ` одговор, бацих поглед низ обалу,
и тада угледах: лаган вјетар
скиде с оморика, с крша и с воде
танку сјену, као прашину,
згусну је у лик и снесе поред мене.

Иако упорно обарам очи,
док два сплавара с повицима везују даље,
знам: неко четврти стоји поред мене,
и тако је близу уза ме,
да, и не дижући поглед, назирем
крај од сивог му рукава.

(1923)

М. Ц. - Иво Андрић

Остарићемо, што од година што бурна живота,
и смирићемо се и проти воље;
то не значи да ћемо бити "разочарани"
- Боже сачувај! - и носити
демонстративно "часне седине".
Не, тек, тако, биће нам драже место крај прозора
и стишан разговор;
доживљаје ће заменити сећања;
и волићемо мало одвише књиге и слике
на којим други неће моћи богзна шта да виде.
Остарићемо, дабоме, ал то је далеко.
Сада и још за дуго, воља да се
срдимо, волимо, грдимо, бурно ломимо,
свуда код људи отпор и распре изазивамо,
тугу код својих.
И у свему томе често помислим,
не без неке нежности са самим собом:
остарићемо.
Т.Ј. ако нас опет нека огњена шимера
пре времена не однесе до ђавола.

(1922)

БЕЖАЊЕ - Иво Андрић

Кад јесен погаси шумове,
и боје у предсмртном сјају
стану полако да мру,
кад се сунцу отме власт,
ја ћу се дати на пут.

Знам да се неће вратити
лето сагорело,
и да је мртва радост и погашена жеђ,
и да туђина ником
још среће није дала,
али знам: да су за несрећне очи
нови крајеви лек,
и да се сваки бол једино новим и већим
сажиже и лечи.

(Рим, 1921)

НА МОРУ - Иво Андрић

1

Галеб и облак,
Понад југова мора мутна сјаја;
Зелена им је вода крила оросила.

Дођоше дани с влажним сном у скуту.
Набреко лишај на стијени коју бије
Вал без престанка; у њему гасну
Гласови врелих далеких цеста
Које ме зову.

Сјећања, жене, веселе ватре!
Октобар затвара путе, просипа језу по коси.

На сивом небу врх безнадне воде броде
Галеб и облак.

2

И румен је облак згасно
Вечерас нико није са мном пошо
на таман и далек пут.
Тек, у дну неба путује руб мора
оштар и хладан
ко мач, и мисо на казну.

(1921)

ЊЕГОВА ПЕСМА - Иво Андрић

Ни ја нисам живео без љубави.
Имао сам многе драгане,
тек ја их нисам бирао,
него како је коју случај донео.
Кад их се сада, једне по једне, редом сећам,
и сам се чудим каквих све има.
Многе су ми дуго писале и надале се,
видећи безизгледност мога живота.
Само једна ме је одмах оставила,
јер је увидела
да у љубави све узимам,
а што мање дајем.

(1921)

НОЋ - Иво Андрић

Над мојом кућом звездан стрелац бдије.
Урла ветар леденом ведрином,
лед прозоре везе. Промукао торањ
негде неке сате бије.
Над мојим логом подрхтава ветар
из далека, пун мрака и језе.
Ноћи су као црне краљице
с крунама од зора.

Студен страх обилази.
Давно огњеви крила свише. Спава
земља. Сјај на горама.
Звезде пламсају. Ветар разгара
несане очи, пуне шале и поруге.

(1920)

СПАС - Иво Андрић

Девет је стотина сутона желело једну радост,
Док сам живео
Заборављен, напуштен, презрен,
Гажен ко мост над водом.

Тек једног вечера
Кроз блесак последњег зрака
Млада месеца, сокова и вода,
Угледа дух занесен
Како вечерњи облак добива облик и свест,
Како се огромно небо отвара и сјајем
Неслућеним
Одузима једном заувек несрећан дах.
А Спас, коме се гоњена звер као и човек нада
Говори светлошћу, непролазном хармонијом:
Да нико није заборављен и сам.

(1920)

ПО ЈЕДНОМ СТАРОМ ДОБРОМ РЕДУ - Иво Андрић

Дан, ноћ и друге преграде
Које биљеже комично важно
Нашег живота утврђени ред,
Као ликови пролазног сна,
Сад су коначно ишчезле.

И није зло овако.
Без прошлости и сјећања,
И будућности и снова
И таштих маски и кулиса
Које се зову садашњост -
Све ми се чини још ћу пасти
У своју стару ману и стати
уображавати!

Ево, како ме брижно покрива
Часна сестра непомична лица
И - бог зна да ли - непомична срца!
Коначно: зашто да ме не покријеш,
Добра жено? Та и ја сам
Некада бијах љепши и чвршћи...

Знам, добра сестро, знам: мој смијешак
Изгледа често врло нечедно,
Још и сад кад сам једном ногом
У - гдје?

Ах, не, ја више не сумњам ни часак.
Само се насмијте малко, сестро;
Та ваша је вјера и моја - била.
Реците,
Зашто сте тако тужни, сестро?

Зимски дан пун бијела ћутања
Вани и завјесе мојих прозора
И лице ове чудне сестре
Исте су боје.

То су све знаци!
Још тако покаткад
Букне у мени земаљски пламен
И његов одраз, нечедни смијешак
Око прецјеливаних усана.
Али увиђам посве јасно:
По једном старом добром реду
Мене нестаје.
И није лоше!
У добри час, па нека умине
Замршена и мучна ова
Историја.

А живи треба да се смију, сестро.
Тако. Нек сребро твога смијеха падне
На моје лице ко сребрни новац
Што га даваху милосни рођаци
На неповрати пут упокојеним.

Мрем као сунце у рују свог мира,
Док се ко млади тајанствени мјесец
Рађа твој први пребијели осмјех,
Једини прави смисао и срећа

Планета на ком живиш, жено. - Виде
Моје сутонске очи, данас, добро виде,
Јер као ликови пролазнога сна
Сад су коначно ишчезли
Дан, ноћ и друге преграде,
Које комично важно биљеже
Нашег живота утврђени ред.

СВИТАЊЕ - Иво Андрић

Ма, ова зора никако не личи
Зори мојих дана неких сањаних и драгих.
Зло звоно пара таму ходника; неки потајни вјетар;
Будне зликовчеве очи: челик ћутања и самоће
На дну зелених вода.
Шушти слама лога;
Снило ми се море
И сузе горке слане;Шушти слама лога. Негде је зора
Вани, Бог се купа у бијелом валу;
Буде се голубови и дјевојчице
И много лијепих ствари обећаје југово јутро.

И своје плаво блиједо платно,
Захукнуто слутњом сунца
Разаплео је и на моје решетке,
Па сав персонал, од врховног суца па до крвника,
Не може да ми га отме,
Јер оно је за све живе.
Од истог ткива су биле и све моје - благе успомене!
- радости
Посве од истог ткива: ћутање, блиједо чекање,
слутња сунца

Иза планина.
Шушти слама лога.
Моја је ћелија дуга шест корака,
А један сан у мени говори:
Имам ја за тебе ђердан зора.
Синоћ два стражара говораху шапатом
Пред мојом ћелијом
Једна мисао, удовица, заплака тешко и једва чујно.
Сањам. Хладно ми је. -
Тај дан је био свечан од свитања до сутона,
Окруњен је био чудесни торањ из ког је невидљив
трубач трубио:
Срећно умирање! Југови облаци! Тешка земљо!
Прегор и љепота добрих!
Ја сам гледао с прозора на ком је цвала пелагонија;
Неко је за мном дисао. -
Звони звоно да пробуди тамничко свитање.
Ћелије примају прописани дио свијетла, радост
сужњима.

Шушти слама лога:
Два стражара нешто тихо говоре.

Стражари гасе свјетиљке (божји анђели звијезде!)
Сањам. Хладно ми је. -
Гране су биле тешке од росе и птица и нисам био сам,
Кад сам пошао, али путем, путем сам нешто изгубио
Коначно: Ја сам ту!
Покрили су ме - да ли од стида или самилости - са два
тешка покровца.
Као крупна добра свјетиљка
Њише се једна мисао у мени. -
Трешти звоно. Звоне кључеви. Бијела пруга са истока.
Али та зора ни мало не личи
Некој Зори.