четвртак, 30. јануар 2014.

ВЕЗИЉА - Блаже Конески

1

Везиљо, кажи како да се роди
проста и строга македонска песма,
из овог срца, што са собом води
разговор ноћни сред немира бесна?

Нек се два конца из срца опара,
један црн, други од црвене боје,
први што тугу грозничаву ствара,
а други светлу чежњу глади своје.

Па с њима нижи једноличне низе,
песму од чежње и песму од муке,
ко што ја везем на ланене ризе
рукав за беле невестинске руке.

Судбинско нешто плело се одавно
од те две нити, две речи сазвучне,
једна што буди мрак и нешто тавно,
а друга зоре крваве и мучне.

2

Везиљо, лице погнуто окрени,
погледај небо у та подна златна,
из ког се блиста и чудно шарени
твој вез сред плавог, небескога платна.

Ти не знаш никад ни за вечер касну,
ти си ко око устрепталих срна.
Тамо све боје час горе, час гасну,
две шаре твоје - црвена и црна.

Зар се не плашиш већ од блеска тога
да ће твој спомен сваки да угасе?
Зашто нестајеш тако дивна, строга,
пролазе дани, а коби се гласе.

- Спомени драги кад у души блесну
гасе се од њих ко цвеће без боје.
А ти што ловиш звук за чудну песму
већ си сам реко реч судбине своје.

2 коментара:

  1. Ne znam šta li je vama ovde jadno i tužno je ako vam je ovo jedini dojam i pojam!... ljudska tuga, potres,patnja, bol, stradanje i muka - možda je to za gospodu XXI veka zaista danas jadno, a jadnike treba satrti zar ne, jer ovo mora biti neko vreme napredno i krasno, a da ne zaboravim i vrlo bajno!...

    ОдговориИзбриши