САМАЦ ЈЕЛЕН - Блаже Конески

Мизерни стрвинари иду му за петама,
напрегнуто га преже.

И неће га више домамити у стадо
витке кошуте звоњавом папака сребрнастом.

Његови се рогови заплећу у гранама
кад се усуди да игра,
ноћу,
кад упркос свему гледа месечину -
да затим осети још већу бесмисленост битисања.

Ал он ипак мора да живи,
да као извор тече,
све док не поклекне - не у сан него у смрт -
на десно своје колено.