КОШМАР - Блаже Конески

Како је тужно заспати сам
после ноћи пуне дрхтавица и жеља.
Ја ту тугу знам.
И зашто тада сав тражени блесак
и сва тражена весеља?
И зашто, више од тога, благост
у погледу и речи нашој
за тренутак макар дочарана?
Ах, зашто, зашто?
Када се враћамо,
ти си опет ледна.
Разочарана,
леди се од тебе душа жедна.
Ја сам тад груб,
ја тад лудим
од те студи!
Не, ја нећу да буде тако.
Дави ме сува рука што кружи мраком.
Сам сам, и то ме боли,
то што ми кошмар мисли сколи -
а хоћу да волим,
хоћу да волим!