УСПОМЕНА ( I ) - Блаже Конески

Остале су ми у сећању беле магле
и једна пуста јесен по нашим пољима...
Покисао воз је јурио, жалосно рикао,
бежала су села јесења од мене
и гола брда тонула у даљину.

Било је расплакано, блатно предвечерје,
дим ми је надирао у груди -
о теби сам мислио, родна земљо,
у грудима се склупчала туга.

Како да не будем тужан кад гледам
шта је наша садашњица, шта наша прошлост:
бакалски носеви обешени,
чакшире распасане, прегаче умазане;
сељачке очи дрхтаве,
руке испуцале, памети изветреле,
вратови крастави,
главе погнуте доле...

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

... А они - дечаци срчани
на свету борбу заклети -
одбачени, испљувани
на раскрницама су крвавим
умирали устрашени.

Они, на небу пуном пустоши
из помрчине извучени
метеори угашени!

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Јурио је тад воз сав покисао,
рикао је у тами;
тако је рикала мука у мени
јер сам рођен у згаженом племену...

И зашто ме сада љубав опет враћа
теби, земљо песковита?
... Дубоко је у души остала успомена
о белим маглама по нашим пољима,
о песми нанула по нашим калдрмама..

1939.