петак, 28. фебруар 2014.

ТИШИНА, БУРА И ЧЕЖЊА - Велимир Живојиновић Massuka (1886-1974)

На небу се цртају руже
у крвавоме мору вечности.
Кроз полусјај златице круже,
а далеко се блеште глечери.
Прозрачни мирис и мир. И дрхтај млак.
И сјајем проткани мрак.

Тишина. Само крешти
у срцу моме бура. Цичи, бесни.
И кида срце свесни
бол. И мучки трешти
за љутом муњом гром
у дом, у мој дом.

О, како би добро било,
када би, далека, ти
дошла, и на своје крило
спустила главу моју уморну, да зли
духови у њој уљуљкани буду!
Да уснама, које дубоко ћуте,
да руком, што потиљком тражи путе,
умириш срце моје, ову луду.

Па онда, за вечери јасне,
уз ведре одјеке касне,
да тихо, да тише спим,
док трне сумрак и сјај,
и дах, и дах мој с њим.
Па ноћ. Па мир. Па крај!

ТОПОЛА - Велимир Живојиновић Massuka (1886-1974)

Ко витки млаз из мириса долине,
у небо шиба млад тополин стас,
и падајући натраг са висине,
он с неба сноси прах звезда на нас.

И ти овако из мог срца ниче
у небо као млаза шумни лет;
и ти, тополо, стресаш неба цвет
на ход мој што се с бескрајношћу стиче.

И ти ми очи дижеш и дозиваш,
и кад зашумиш, срећом ме целиваш.

ЗИМА - Велимир Живојиновић Massuka (1886-1974)

Прене се дан, прими
срца мог буђење,
на путу зими.

Цео се видик сними
к`о звона последњег суђење.

Зашкрипи подне, прође.
Брава заструже челиком.
Тамничар дође.

Душа по покрову пође
тихо молепствију великом.

ЈЕСЕН - Велимир Живојиновић Massuka (1886-1974)

Сиви су: под небом ждрали,
мрак који сипи, пут,
брегови мали.

Свије се јесен, и свали
на савки кут.

Једва се спушта и чује
вечерње цркве звон.
Прошуми, кљује.

Пепелом загробним трује
душе удављен тон.

ПРОЛЕЋЕ - Велимир Живојиновић Massuka (1886-1974)

Прасне и цикне и прне
насмејаног ветра блес
низ њиве црне...

Расцвета се, сврне
у неба плави врес.

Одјек са торња кане,
разлије се, бујне,
поплави пут и пољане.

И прсне негде, и сване
у конац молитве рујне.

ЖИВОТ - Тодор Манојловић (1883-1968)

Под Дрвом Сазнања
Лежао сам дуго,
Једно цело легендарно лето,
Очаран, блажен.
Големо густо грање
Шуштало је нада мном чудесно
У јунском ветрићу -
И често су крупне
Златне јабуке
Падале с тешким
Муклим ударом
У траву око мене.
Ја их нисам скупљао,
Ја сам их бацао,
Весело, ћудљиво,
За птицама
И лептирима што прелетаху
Кроз мој сан -

Јер ја сам сањао
За цело време,
Пејзаже и поворке,
Азурне, златне -
И гиздаве градове
Сунца и кристала.

Понекад, кроз сјајно лишће,
Сенуше, благо и весело,
Два крупна зелена ока -
И тада мој сан постаде живљи
И врелији од јаве
И мађијски умилним звуком
Заори се цео луг;
Јер свако дрво,
С кога вејаху звуци и цветови
Беше Дрво Сазнања
А мој сан, моја љубав
Беше цео Свет.

ПОТРЕС - Сима Пандуровић (1883-1960)

Прошао ме страх од бога давно,
Дах мирисни љубави и чежње,
Бол с пролећа; поспале су тежње;
Прошао ме старх од бога давно.

Мутне очи изнемогло гледе
У хоризонт празан и орон`о.
Дух, са телом, материји клон`о.
Мутне очи изнемогло гледе.

Моју стару рану од живота.
Видим, немар суверени лечи, -
Моју нежност, немир, јад без речи,
Моју стару рану од живота.

Хигијена несећања вида
Мој буновни сан и савест што ми
Дух и тело немилосно ломи.
Хигијена несећања вида.

Гледам да се свега мање сећам,
Да не жалим ни прошлост, ни себе,
Да се тихо што беше погребе;
Гледам да се свега мање сећам.

Још савести ветар неки, уздах
Мртвих - шта ли? - кроз мој живот прости
Прође, каткад, к`о језа кроз кости.
Још савести ветар неки, уздах.

Знак последњи грознице живота,
Потресе ме, па ишчезне близу
Срца. Видим малу парализу, -
Знак последњи грознице живота.

У КОЛЕВЦИ СНА -Сима Пандуровић (1883-1960)

Кад сунце зађе, и покривач плави
Звездане ноћи, вече топлог јуна
Падне по пољу и врх цветних круна,
А жути месец на небу се јави.

У мојој души шум уморних трава
И трепет лишћа у дисању ноћи
Шире сан један сугестивне моћи,
Један сан што се чини да је јава.

Један сан, који сјај месечев злати,
Јавља се, чили, повија онако
Како мирис дуне пољанама лако,
Како уздах ноћи кандилке заклати.

И с бојама које упија лепота
Ноћи, овај свет се с другим светом слива
У меку слику задовољства жива,
У живот једног сна и сан живота.

Тада мирише доба раног маја;
И као да се, неприметно, просто,
На Идеал што је у сећању ост`о
Наставља тихо један сан без краја.

ПУСТИТЕ МЕ КАКО ЈА ХОЋУ! - Милан Ћурчин (1880-1960)

Зашто увек једно и исто,
Зар све баш мора бити јасно и чисто,
И свуда прописан број!?
Та песма није акт, и мис`о није слово.
А дух тражи увек ново,
И хоће да буде свој.

Ритам ће кроз музику речи
Пробити себи путе,
И отићи у прави крај;
У песми закони ћуте -
Пустите осећај.

БЕЗ ЉУБАВИ - Милан Ћурчин (1880-1960)

Доћи ће пролеће. Пролеће!
Како та једна реч каже све!
Кроз покољења, кроз столеће
У столеће загрева душе све,
И пролеће -

С колко је чекања кретало
И у мени све по стоти пут,
Блистава ми сунца метало
У душин скривен сваки кут,
И пролетало -

Доћи ће и опет, слетеће
И загрлиће велик свет;
Ал` ја му, с бременом несреће,
Ја му не могу насусрет;
И пролетеће!

ГОДИНЕ 1909 - Милан Ћурчин (1880-1960)

Ја нит сам више тужан нит весео,
Све ствари већ су за мене безбојне;
Премишљам мисли, мисли безбројне,
И мислим да ми је живот пресео.

Пре, кад би срце да се прелије,
Ил` у грлу ми речца застане,
Мог`о сам бар у песму смелије
Излити што, да душа одане.

Сад, све је друкче него некада, -
Кад ме осаме зли часи походи.
Песма ми више на ум не пада,
Нит би ме могла да разоноди.

Врло сам бедан. Збуњен, мени је
Страх и да своје срце проверим;
Не тражим већ ни најрођеније:
Не смем ни песми да се поверим.

Београд, децембара 1909.

ПРОМАШЕН ЖИВОТ - Милан Ћурчин (1880-1960)

Нашао сам данас у косама својим
Прву седу влас, и
Језа прође мене:
Ја још никад нисам обљубио жене,
А живот се ето већ полако гаси,
И почећу и ја године да бројим.

Ја се старшно бојим
Да не умрем чедан, -
И ја сам дубоко несрећан и тужан
Што сам пост`о сужан
Осетљивој кожи и чулима својим,
Прелазећ` нетакнут с жудњом увек истом
Осећања чулних дуг низ непрегледан.

Изнурен сам жељом и љубављу чистом.
Пред животом стојим
Пун снаге а спутан,
И чекам љубавни онај часак путан
С муком, -: дани иде све један по један
Залудни и хитни, - ја се старшно бојим
Да не умрем чедан.

Париз, маја 1909. 

НЕЗВАНА ПЕСМА - Милан Ћурчин (1880-1960)

Од свега мени остала је песма;
Убога песма, коју нико неће.
Јер руља хоће да је оног свесна
Што душу њеног песника покреће,

И хоће оно што у песму меће
Да с њим и за њим осетити уме.
А моје среће, моје худе среће
Нити ко дели, нити је разуме.

И ипак ето, не знам ништа боље,
К`о да ми душа није радње свесна:
Одувек тако, без жеље и воље,
С несрећом мени долази и песма.

Париз, јануар 1909.

четвртак, 27. фебруар 2014.

ПИЈАНСТВО - Владислав Петковић Дис (1880-1917)

Не марим да пијем, ал` сам пијан често.
У граји, без друга, сам, покрај пуне чаше,
Заборавим земљу, заборавим место
На коме се јади и пороци збраше.

Не марим да пијем. Ал` кад приђе тако
Свет мојих радости, уморан, и моли
За мир, за спасење, за смрт или пако,
Ја се свему смејем па ме све и боли.

И притисне очај, сам, без моје воље,
Цео један живот, и њиме се креће;
Узвик га пролама: "Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће."

И ја жалим себе. Мени није дано
Да ја имам земљу без убогих људи,
Очи плаве, топле као лето рано,
Живот у светлости без мрака и студи.

И желећи да се заклоним од срама,
Пијем, и зажелим да сам пијан довек;
Тад не видим порок, друштво где је чама,
Тад не видим ни стид што сам и ја човек.

IMPROMPTUS - Даница Марковић (1879-1932)

По жици глас твој забруја
Ко звоно са катедрале,
И моћно мноме проструја
Лепотом хромадске скале.

И понесе ме силином
Стихије страшне, победне;
Испуни биће, милином
Кутове све недогледне.

Ни очарана мисао,
Ни ум, ни мозак не схвата
Говора твојег смисао.
Музика само позната

У часу томе царује.
И сва ми влакна танана
Трепте и теби дарује
Дрхтај им сваки: Осана!

ДОЖИВЉАЈ - Даница Марковић (1879-1932)

Васиона је постојбина душе моје,
Сунца далека мени фарови су;
И светови сви, што се у недоглед роје,
Духу и уму мојем домашни су.

И симфонија чарна, космоса бескрајна
Песма је срца мојег што прелива;
И свих векова светла у мени је тајна,
Што маглом смисо вечна Бога скрива.

Тамо, где никад време постојало није,
Бића је мога колевка чудесна.
И рефрен чежње, којим свак` мој дамар бије,
Одјек је звучна простора небесна.

И тамо маште моје жарко је огњиште
И мисли моје завичај блистави,
И гостопримно, драго, добро уточиште
И све утехе и сви заборави.

И кад ноћ ведра етир океаном чини,
Хола ми душа у небо зарони:
Тад путевима звезда по вечној пучини
- Библијска песма где победно звони -
Дух мој се пушта до највишег лета
И преживљује мит постања света.

ХИМЕРА - Даница Марковић (1879-1932)

Свакога јутра мој умрли сан
Куцне на врата смрвљена ми срца;
И осмех наде неверан и стран
Озари дух мој што у ропцу грца.

И прене чежња целог бића мог
Да поглед сретне или глас да чује,
И заводничком снагом духа злог
Машта ми кобном чари дане трује.

Па започињем очајнички бој
Са искушењем што ми душу вије,
И влакно свако, атом сваки мој
Џиновску борбу у недоглед бије.
И кад у глухи, позни, ноћни час
Приклоним главу, Богу да се молим,
Осетим да је слаб ми напор вас
Да овој моћној химери одолим.

МОЈ ПОЗИВ - Војислав Илић Млађи (1878-1944)

Ко завитлан листак, ил` трунак прашине,
Ја сам дошо, овде, усред земна дола,
Да скрнем из наше среће и милине
И познам до краја све нијансе бола;

Да ослушнем тамо где невољник грца,
Дам клонулом наде, а очајном вере,
Да, са сваким куцањем, дрхтајем мог срца,
И све струне наших срца затрепере;

И да свако моје осећање нежно,
Из ког дух и срце једно лепо чине,
У дубини својој скрива неизбежно,
Једно сјајно зрнце добра и врлине;

Па кад, најзад, земне све покидам узе
И одавде пођем, као птић из гнезда,
Да од сваке моје проливене сузе
На дну душа ваших буде златна звезда.

A UNE JEUNE FILLE - Стеван Луковић (1877-1902)

Тихо, благо вече чара,
Шуми, заноси,
Милује те, шапуће ти,
Мирис доноси;
Топлим дахом распирује
Праме косице,
Па меканом руком склапа
Вреле очице;
Најнежнији мирис буди
Цвећу заспатом,
Док те бајну уљушкује
Слатким шапатом...
Тихо, благо вече чара,
Шуми, заноси,
Жељице ти искрађује
Па их односи...
А ти дивна кање склапаш
Тонеш за њима -
Ко детенце с отровом се
Играш сновима.

КОБ - Светислав Стефановић (1877-1944)

Чисто на домак руке плане дуга,
Ал` што ми ближе, она даље бега.
И нестане је, к`о што неста свега,
Живе нас држи само бол и туга.

Глад, мука, умор обара нам друга
Једног по једног. Свак једва прогега
Крај палих, стрепећ` кад ће ред на њега,
А пут, к`о змија вара и вијуга.

Тамо је један лег`о украј стазе
И сам ужег`о свећу више главе,
И чека да му с њом живот догоре.

К`о авети нечујно други газе,
Док сунце клизи низ гребене плаве,
К`о отопљен восак. Мрак посипа горе...

РОСА ПАДА - Милан Ракић (1876-1938)

Небо је сиво, месец блед,
Тишина свуда, мир.
Не шуми сад платана ред
И не жубори вир.

О чудна ноћ, о, чудни сат,
Тајанствен, црн, и глух,
У који као вити влат
Мој болни дршће дух.

Осетим каткад тајни лет
Кроз ноћ, док ћути вир;
Стресе се лист и стресе цвет,
Па опет влада мир.

То роса, тихо као сен,
Пада на лист и цвет.
И блага ноћ за један трен
Освежи цео свет.

И ја осећам у тај сат,
Тајанствен, црн, и глух,
Док као нежни, вити влат
Мој болни дршће дух,

Да то у тами неки бог,
Над светом који мре,
Из болећива срца свог
Пролива сузе те...

ВЕЛИКА ТИШИНА - Милета Јакшић (1869-1935)

Прохујали су давно летњи дани,
Жалост некаква тиха и потмула
У пољу ћути. Сунце. Али јесен
Мртвим је лишћем путеве засула.
Пажљиво газим, да га не повредим,
Застајкујући на путу познатом;
Како је лепо сунце, како сија
Клонулим жаром, к`о студеним златом!
Чује се каткад рапав глас гаврана
Из поља негде, са црног орања,
Као питање у муклом простору
Над загонетком мучнога ћутања,
Ком одговора нема. Спи природа...
Мир веје над њом озго, са висине -
И гавран ћути немо опоменут
Дубоком збиљом огромне тишине!...

ОВА ТИШИНА - Милета Јакшић (1869-1935)

Ова тишина долази од магле...

Ко привиђење лака, млечно-бела,
Она силази с тајанствена виса:
Предео гледа иза њеног вела
Ко бледе црте старог живописа.

Она се тихо, нечујно комеша
Пуна ћутања и ледене језе,
И о предмете миријаде веша
Иглица којим ту тишину везе.

Она све боје брише, звуке гута...
Без покрета се под њом гране сагле;
Све ћути, стоји када она лута...

Ова тишина долази од магле.

СЕЋАШ ЛИ СЕ - Стеван П. Бешевић (1868-1942)

Сећаш ли се оног дана, после јулске жеге вреле,
Планина је мирисала, горско биље, воћке зреле...
Сећаш ли се оног дана?

Ми смо ишли стазом сами; куцаху нам срца живље.
Са осмехом сретале нас свуд цикламе, руже дивље...
Сећаш ли се оног дана?

Ти си тада, моја драга, запевала песму неку;
Планина је прихватила твог сребрног гласа јеку...
Сећаш ли се оног дана?

И оживе шума цела, кос и жуна песму заче;
Гласови се уоколо разлегаху све то јаче...
Као да је шума стара, птица, поток, горско цвеће,
Све певало једнодушно: "Ваша љубав умрет` неће...
Ваша љубав умрет` неће!..."
Сећаш ли се оног дана?

ЗАШТО... - Стеван П. Бешевић (1868-1942)

Једне мрачне ноћи, кад су зимски ветри
Прозорима тресли и шибали стакла,
Кад је несаница мучила ми душу,
Одједном се стара завеса помакла,
И док сам, ужаснут, привиђење чек`о
Кроз прозор је лице завирило неко,
Младо, као доба прошло и далеко;
Тад завеса паде...

Ко то беше, не знам. - Ко би тајну знао,
И што ноћ се кашто с нама шали тако; -
Ил` ничег не беше; можда; али ја сам
После дуго, дуго, не знам зашто плак`о...
Ветар је тад звижд`о у близини јаче,
Као да се смеје човеку што плаче...
... Човеку што плаче...

КРОЗ НИРВАНУ - Стеван П. Бешевић (1868-1942)

Као златни паук у Свемиру плавом
Лебди, плете мрежу од ваздушне свиле,
И док у њој душе још за Земљом цвиле,
Он их редом поји вечним заборавом.

Са осмехом ледним Он им муке прати,
И вуче их к себи, горе, више, више,
У румени облак, кроз сребрне кише,
Где прво Сазнање још не значи: Знати...

Смрт и живот ту се преорали међе;
Све је Све, и - Ништа; - векови минути...
У прашини златној Космос мрачно ћути,
Замршен у конце од бескрајне пређе...

Васиона ћути; прах звездани веје;
Умрле планете лутају кроз магле...
... И у тај су хаос моје чежње нагле,
Не знајућ` о Њему ни ко је, ни где је...

Ни крика, ни гласа. Кроз Ћутање роне
Давно мртва сунца, још порубом златна;
Само у мом срцу љуљају се клатна,
И болови тучни кроз Нирвану звоне...

ЈЕСЕН - Алекса Шантић (1868-1924)

Прошла је бура, стишале се страсти,
И љубав с њима све је ближе крају;
Друкчије сада твоје очи сјају -
У њима нема ни силе ни власти.

Ја чујем: наша срца бију тише,
Твој стисак руке није онај прави;
Хладан, без душе, без ватре и крви,
К`о да ми збори: нема љета више!

За друштво некад не беше нам стало,
О себи само говорасмо дуго;
Но данас, драга, све је, све је друго:
Сада смо мудри и зборимо мало.

... Прошло је љето! Мутна јесен влада.
У срцу нашем ни једног славуља.
Ту хладан вјетар свеле руже љуља,
И мрво лишће по хумкама пада...

1908.

ЖЕТЕОЦИ - Алекса Шантић (1868-1924)

Ко свилене нити што их паук сатко,
По дрвећу виси месечине вео.
У пољу, уз реку, шушти јечам зрео,
И, ко крв, са грана руди воће слатко.

Мали дрвен торањ, као стража нека,
Уврх села стреми. Старо гробље ћути,
А крстови, маховином огрнути,
Своје руке шире, ко да сваки чека

Да загрли неког... И док поноћ плава
Трепти, и под Божјом руком село спава,
Жетеоце чудне, коштане и суре,

Ја видим где с неба низ лествице слазе,
С косама на врату шобоћући газе...
И сврх села звони удар кобне уре.

МИ ЗНАМО СУДБУ - Алекса Шантић (1868-1924)

Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи -
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свик`о
У својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!

Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!

1907.

НЕНАПИСАНА ПЕСМА - Милорад Ј. Митровић (1867-1907)

Она је никла о поноћи немој,
У часу мира и тишине свете,
И ја је певах раздраган и срећан,
К`о тица горска ил` к`о мало дете.

Њу није нико ни слуш`о ни чуо,
Њу ми је душа сама себи плела,
Кликташе срце из рањених груди,
И мрачне боре нестајаше с чела.

Да, ја се бејах измирио с тугом,
Са патњом мојом и са јадом иним,
И песма моја звездама се вила
И губила се у зрацима њиним.

Ја јој хтедох да похватам звук,
Ал` заста рука, што их безброј списа,
То беше песма љубави бескрајне,
Незнана земљи, сан небеског виса.

БИЛА ЈЕДНОМ РУЖА ЈЕДНА - Милорад Ј. Митровић (1867-1907)

У мајке је ћерка била,
Ко дан лепа, ко цвет чедна,
Па заволе једно момче,
Била једном ружа једна.

Ал` то момче лептир беше
И њу презре срца ледна,
Другој моми руку даде, -
Била једном ружа једна.

У цркву се свати крећу,
Разлеже се песма медна,
А са цркве звоно јеца,
Вила једној ружа једна.

ПРВИ СНЕГ - Војислав Илић (1860-1894)

У освитку зоре, кроз сумрачак тавни,
Покривене снегом почивају равни.

А студени лахор кроз долине мирне
Преко пустих поља кад и када пирне -

И с вихором лаким сеоца се хвата,
Па засипље снегом и стрехе и врата.

А у селу јоште у прозорје мило
Ноћ, ведра и хладна, не подиже крило.

Из даљине само лисица се краде,
Па кокошки вреба и пилиће младе -

И од њених шапа и туна и тамо
У првоме снегу траг се види само...

У ПОЗНУ ЈЕСЕН - Војислав Илић (1860-1894)

Чуј, како јауче ветар кроз пусте пољане наше,
И густе слојеве магле у влажни ваља до...
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом;
Мутно је небо сво.

Фркће окис`о коњиц и журно у село граби,
И већ пред собом види убог и стари дом:
На прагу старица стоји и мокру живину ваби,
И с репом косматим својим огроман зељов с њом; -

А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља,
И густе слојеве магле у влажни ваља до...
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом;
Мутно је небо сво. 
Сиво суморно небо... Са старих ограда давно
Увели ладолеж већ је сумроно спустио вреже,
А доле, скрхане ветром, по земљи гранчице леже;
Све мрачна обори јесен, и све је пусто и тавно,
Без живота је све.
Изгледа, као да смрт уморну природу стеже,
И она тихо мре...

А по каљавом друму, погружен у смерној туги,
Убоги спровод се креће. Мршаво малено кљусе
Лагано таљиге вуче, а врат је пружило дуги -
И киша досадно сипи, и спровод пролази тако,
Побожно и полако.

БАЈКА О ЈАСИЦИ - Војислав Илић (1860-1894)

Пукло поље око мене,
У даљини суре стене.

На средини мало хлада,
Где јасика трепери млада.

Њезино се лисје нија
И кад лахор не ћарлија.
Она шуми са висина
Мутне бајке од старина.

Она шуми: "Давним давно,
У минуло доба тавно -

МОЗАИК - Јован Грчић Миленко (1846-1875)

Дар пријатељу мом, а песнику нашем Лази Костићу

Камен и камен;
Немају правог места, ни реда,
Ал` брижном руком
И слатком муком
Ја ћу их тако сложит`,
Положит`,
Да буду вредни твога погледа!

* * *

Углађен камен тек видиш сада;
Ал` чекај тада:
мртва ће камен
Букнут` у пламен!
А слика она
Која се сада твом оку скрила
Биће ти мила...
 

КРОЗ ПОНОЋ - Ђура Јакшић (1832-1878)

Кроз поноћ нему и густо грање
Види се звезда тихо трептање,
Чује се срца тихо куцање; -
О, лакше само кроз густо грање!

Ту близу поток даљину пара,
Ту се на цвећу цвеће одмара,
Ту мене чека ашиковање;
О, лакше само кроз густо грање!

Пашћу, умрећу, душа ми горе,
Растопиће ме до беле зоре,
Ко груду снега врело сунчање; -
О, лакше, лакше кроз густо грање!

ПОСЛЕ СМРТИ - Ђура Јакшић (1832-1878)

Ножеви кад ми срце поделе,
Над гробом звекне крвави мач,
Слатке девојке, ружице беле,
Нећу да чујем ваш горки плач!

Немојте рећи: "Овде почива
Љубави наше увели струк!"
Не кун`те земљу, није вам крива, -
Стишајте јада ласкави звук!

Немојте трошит` руже убаве,
Китећи њима мој вечит дом!
Реците само: "Доста је славе, -
Веран је био народу свом."

ЈЕДНОЈ НЕСТАШНОЈ ДЕВОЈЦИ - Ђура Јакшић (1832-1878)

Зар пољубац мени, старцу,
Дајеш млада са усана?
Зар на моје старо раме
Пада рука усијана?

Је л` то љубав, је ли шала,
Те је твоја рука мала
На рамену седог старца
Задрхтала, затрептала?

Ил` си дошла злурадице,
Да ме варкаш, да ме једиш?
Измучене старе груди
Да повредиш да позледиш?

"Ја те љубим!"... тврдиш, млада,
Пуна јада, пуна нада, -
Али љубав седом старцу
Веруј, душо, тешко пада...

Увеле су груди моје,
Твоја љубав ватра жива, -
Па се бојим, старац седи,
Од палмена и горива.

ГДЕ ЈА... - Ђура Јакшић (1832-1878)

Где ја шећер сијем,
Ту отров израсти;
Где ја певат` мнијем,
Ту ћу у плач пасти;

Где на друга бројим,
Ту крвника имам;
Где ја ловор својим,
Трнов венац примам...

Скори свећа крају,
Данак црној ноћи, -
Ал` крај моме вају
Никад неће доћи!

МИЛА - Ђура Јакшић (1832-1878)

"Вина Мило!" - орило се,
Док је Мила овде била.
Сад се Мила изгубила:
Туђе руке вино носе,
Ана точи, Ана служи,
Ал` за Милом срце тужи.

Нема нама Миле више!
Оно мало веселости,
Што имаше добри гости,
То код Миле оставише.
Ана точи, Ана служи,
Ал` за Милом срце тужи.

Из Милиних руку мали`,
- Ма се расто бела света, -
Место чаше од бермета,
Отрова би прогутали.
Ана точи, Ана служи,
Ал` за Милом срце тужи.

Ко да игра? Ко да пева?
Ко да жедни? Ко да пије?
Ко ли бригу да разбије?
Неста Миле, неста ћева!
Ана точи, Ана служи,
Ал` за Милом срце тужи.

ПИЈЕМ - Ђура Јакшић (1832-1878)

Пијем, пијем... ал` у пићу
Још се никад не осме`ну` -
Као да је рујним вином
Бог полио хладну стену!"

Посрне л` ми каткад нога,
Дружина се луда смије -
Ал` брзо смеха трза,
К`о од једа љуте змије...

И ја пијем, јоште пијем -
У том ми се срце пара -
Ћутећи се само играм
Љутим врхом од ханџара...

ДА Л` ТО - Ђура Јакшић (1832-1878)

Да л` то поноћ на снег пада,
Те му сенчи бели свет?
Ил` је поноћ мога јада,
Црне косе свилоплет?

Ил` је зора мога нада,
Витог тела лаки крет?
Ах, она је, она млада -
А то ми је цео свет!

СТАЗЕ - Ђура Јакшић (1832-1878)

Две преда мном стазе стоје:
Једна с цвећем, друга с трњем;
Гвоздене су ноге моје:
Идем трњу да се врнем.

Ја уступам цвећа стазе
Којима је нога мека;
Нек` по цвећу жене газе,
А трње је за човека!

НА СМРТ ЈЕДНОЈ ЛЕПОЈ СЕОСКОЈ ДЕВОЈЦИ - Милица Стојадиновић Српкиња (1830-1878)

Твоје се друге купе
ој лепа дево ти,
рузмарин цвеће сваку,
кити зелени.

Под венцем и ти млада,
дочека данас све,
али не као нева,
свате кићене.

А сваки сузу рони,
на какав ти ћеш пут,
кад с` звона гласи роје,
и мајка бије груд.

Свенуо то је цветак,
у мају века свог,
смрти га хладна рука
са света скиде тог.

Сузе га свију прате,
јер лепа душа би,
пак се и Богу самом
на небу омили.

МИНИ КАРАЏИЋ - Бранко Радичевић (1824-1853)

у споменицу

Певам дању, певам ноћу,
певам, селе, што год хоћу:
и што хоћу, то и могу,
само једно још не могу:
да запевам гласовито,
гласовито, силовито,
да те дигнем са земљице,
да те метнем међ` звездице.
Кад си звезда, селе моја,
да си међу звездицама,
међу својим, селе моја,
милим сестрицама.

ИЗ "ЂАЧКОГ РАСТАНКА" - Бранко Радичевић (1824-1853)

(одломак)

Сунце јарко зашло већ одавна,
очо данак, дошла ноћца тавна,
моме платно давно покупиле,
па с` одавде мене изгубиле,
све ми мило нојца расплашила,
што не могла, у таму завила.
Нигде трага од дана бијела,
црна нојца сасвим преотела.
Ал` опета чини се менека
као бела да зорица зори,
тице поју, горе стоји јека,
а крај мене поточић жубори;
ја се шетам, дружина са мноме,
ми идемо Стражилову томе,
под ногама она росна трава,
а са стране брда мирисава,
а овде се поток пошалио
па нам пута, младим, препречио, -
преко њега скачемо лагани,
и ево нас на другојзи страни.
А одавне све још убавије:
како само долина се вије,
како гора подигла се пуста;
липа цвета, цветићи миришу,
а уз мирис ветрићи уздишу,
а уз ветрић коси покликују,
уз косове браћа подвикују:
"Ао данче, ала си ми бео!
Још би дуго гледати те `тео,
ал` кад ми се веће смрћи мора,
нек се смркне измеђ ови` гора,
ту нек ми се ладна копа рака,
ту ће мене земља бити лака!"

НИКАД НИЈЕ ВИТО ТВОЈЕ ТЕЛО - Бранко Радичевић (1824-1853)

Никад није вито твоје тело
Рука моја млада обавила,
Ни с` у твоју усницу упила
Моја усна икад, чедо бело!

Тио вече ко да те донело
Сред анђела са божија крила,
У ма с` дивно мени појавила,
У ма дивну вече те однело.

Сам остадо са сузнијем оком,
Сам ту самцит на свету широком
Сам са ноћи тавном, ал` без санка.

О зоро моја, зоро без осванка,
Сунце мило, ал` без бела данка.
На те мислим душо без престанка!

БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ - Петар Прерадовић (1818-1872)

(Умро 30. липња 1853)

Понарасла теби витка крила,
већ за раном твог живота цвијета
и на њих те подигнула вила
нашој пјесми до висока лета.

Жива радост рођеног нам свијета
дочеком ти свакој пјесми била,
а уз сваку здравица се пила:
пјевао нам јоште много љета!

Али свијету с ону страну раке
устребало духа пјесничкога,
и смрт дође и ускрили твога

Лакхо изнад земљице ти лаке.
Тамо сад си своме роду дика
ал` овдје ти нејма замјеника!

ЗВАЊЕ СЛАВЈАНСТВА - Петар Прерадовић (1818-1872)

Божја света рука расу
по широком кругу земље
разне пуке и народе.
По искрицу сваком даде
свога ума, своје моћи.
Кому даде оштроумље,
кому, мудрост, кому благост,
кому јакост, кому њежност,
а славјанском уз све ото
даде још и љубав своју,
па му рече давајући:
"Највећи си и најјачи
и раширен свуд по земљи,
зато чувар њој ми буди!
Кад јој свијет се изопачи,
оштроумље кад се смути,
мудрост када прецјени се,
јакост када раздивља се,
благост када распусти се,
њежност када размази се:
ти освејести, ти разбистри,
ти укроти, ти ублажи,
ти окјепи, ти узнеси,
ти ми спаси свијет на земљи!"

1860.

ХРВАТ ИЛИ СРБИН - Петар Прерадовић (1818-1872)

(Неком пријатељу)

Ти се на ме срдиш, мили побратиме,
велиш: "Србин јеси, српско имаш име,
твоји прадједови сви су Србљи били,
на Косову пољу можда крвцу лили,
а ти, њихов унук, за Србље не мариш,
већ се у хрватству поквареном квариш!"
Твој ме укор, побре, тишти одвећ јако,
и да нијесам војник, под тиском бих плако;
ал` овако, знадеш, лахке су ми мисли,
и попуштам ондје где би други стисли.
Изван, ако хоћеш, да се порвамо,
а ти сједлај ноге, тер дојаши амо,
установи мјесто, вријеме и другара,
па ћемо распачат, што нам срце пара,
а у цијелом свету нека спомен буде
да су до два брата били двије луде.

1863.

ЉУДСКО СРЦЕ - Петар Прерадовић (1818-1872)

Људском срцу увијек нешто треба,
задовољно никад посве није:
чим жељеног циља се довреба,
опет из њег сто му жеља клије.

Зашто тако презирући хљеба
свакидањег, у прсима грије
врућом жељом окрутног јастреба
кој` га увијек гладним кљуном бије?

Међ` колијевком траје и међ` раком
нашем жићу одвећ кратко доба,
зато срце у назочју гроба

Увијек дршће жељом све једнаком,
мислећ увијек: земља има сласти
која неће ш њиме у гроб пасти!

1847.

ОПРОШТАЈ С ЧИТАТЕЉЕМ - Јован Стерија Поповић (1806-1856)

По китнастој башти лепој
С умилењем шета свет,
Овај ружу, овај сасу,
Овај други бере цвет.
Свак по вољи забавља се,
Младој руби весни чар,
И љубимом своме носи
Лепог врта њежни дар.
С каквим трудом негован је
Цветоплодни рукосад,
Ко ужива, не разбира
Туђу муку, туђи рад.
Читатељу, носи л` зе те
Моја збирка какав цвет,
Узабери га, уживај га,
Твој је овај стихоплет.
Кад весеља други траже,
Певац љуби покој тих,
И са тугом у прсима
Зачиње се спев и стих.

СПОМЕН ВИДОВА ДАНА - Јован Стерија Поповић (1806-1856)

(одломци)

* * *

Ништ` на земљи постојаног!
Данас весео, сутра тужан,
Данас силан, сутра сужан,
Данас богат, сутра дужан,
Данас славан, сутра ништ.

* * *

Време иде, време бежи,
Бујним стремом, бујним хуком,
Све раздире кивном руком,
Куд манито смртни тежи.
Јуче страшан, данас смирен,
Јуче важан, данас презрен,
Јуче славан, данас потрен,
Јуче силан, данас роб.

МОРЕ ЗАЛА ОВ` ЈЕ СВЕТ - Сава Мркаљ (1783-1833)

Јао! Јао! Јао триста пута!
Море зала ов` је свет!
Лед и ватра, зрак, и гром, и вода,
Звери, змије, гад од разна рода,
Често век нам чине клет!

Зло је мучно садашње поднети,
Зло нас бивше пече у памети,
Будуће већ једе нас.
Дневне туге рађају сне худне,
А сни ноћни растуже нас будне.
Јесмо л` без зла који час?

Човек, страва човеку ах! већа,
Гони правду, што је свију срећа,
Гони мир из света сав.
Вук не ломи реч ни веру своју;
Топ и картач не привезу к боју
Анаконда, рис и лас.

СРБИЈИ - Тин Ујевић (1891-1955)

Данас пламсаш само од крви најбољих,
Што су мачу дали своја тијела справна,
Бљештећи у духу и у чистој вољи,
Божанствена, Света земљо Православна.

Јуче, Ти си била моћна и велика,
И за усне дјеце мљеко, мед и вино,
Док се не скрхаше под градом челика,
Груди твоје дјеце, српска краљевино!

Сјутра, сабирући и данас и јуче,
Засјат ћеш у духу и у живој моћи,
Јер ће славу слома унуци да уче,
Као зору спаса посље тешке ноћи.

Ал ни нови народ, нити понос међа
Неће више моћи онај да Ти врати
Поносити поглед, испод храбрих вјеђа
Што су знале дивски у понор гледати,

Твоје мирно чело пред прјетњом удеса,
И вијањем вјетра страве и страхоте,
И молитву тавну у глува небеса,
То је "данас" врјеме највеће љепоте!

понедељак, 03. фебруар 2014.

ЗВЕЗДА ПУТНИЦА - Љубомир Симовић

Да ли те ико на крају пута чека?
Је ли ти небо празно без човека?

Или си мрачна што знаш да горе има
једно још мрачније сунце, из кога бије зима?

Или знаш таму јутра које не осване?
И колико пепела од једног сунца остане?

ЧОВАК - ЧАР - РАЗОЧАР - Вито Марковић

Склон сневању а сам одвајкада
Из немира
Себи непозната
Окреће се
Загледа се у час
Свог постанка
И престанка правог

У почетку види завршетак
У свршетку
Не види почетак
С краја на крај
Тако надалеко
Да је знао
Не би ни гледао

ШУМАРА - Вито Марковић

Мршав ветар
Једну грану брсти
У дну неба
Облак звезде поји
Куд ће шта ће
Лептир ваздух крсти
Људи моји
Људи моји.

Црна шума
Црњој шуми шета
У корову
Пало сунце стоји
Куд ће шта ће
Шума преко света
Људи моји
Људи моји

Младо дрво
Изван шуме свија
Из висине
Месец звери броји
Куд ће шта ће
Зверка зверку вија
Људи моји
Људи моји

ФЕДРУ - Јован Христић

И ово још хоћу да знаш, дарги мој Федре: живели смо
У временима сасвим очајним. Од трагедије
Правили смо комедију, од комедије трагедију;

 А оно право: озбиљност, мера, мудра узвишеност,
Узвишена мудрост, увек нам је измицало. Били смо
Негде на ничијој земљи, ни ми сами.

Ни неко други; увек тек за корак-два удаљени
Од оног што јесмо, оног што је требало бити.

О драги мој Федре, док будеш шетао
Са врлим душама, по Острву блажених,
Спомени понекад и наше име:

Нека се његов звук распростре звонким ваздухом,
Нека бар пође ка небу које никад не достиже,
Нека нам се бар у вашем разговору душе одморе. 

БОЛ И СУНЦЕ - Бранко Миљковић (1934-1961)

То у шта се сјај и бол претвара исто
Бива: љубав коју још песник не рече
Јарки цвете којим вртови се лече
Из пробитог нерва растеш болно и чисто.

Дај ми да видим свршетак твог лета
Мир твога кретања што ми немир снио
И непокретност моја кад сам мртав био
Сам у свом срцу без муње и цвета.

Где је утеха за оно што знамо
Нада без онога који се нада, сан
без онога што сања, свет без сени!

Је ли то љубав што из срца тамног
У ватру премешта из ватре у дан
Љубав ван нас и у успомени?

ПРЕЛИД - Бранко Миљковић (1934-1961)

О хладна ватро која изгараш
Свуд око меме а дан не ставраш
Не знају куће где одоше људи
Нит позна јутро оне које буди
Ал зна их поноћ пуна сунцокрета
Биљни петао на крову света
Који их само зато буди
Што мртви знају да буду будни
Да следе реку звезде и птице
И наставе живот криомице

ДИВНО ЧУДО - Миодраг Павловић

А тамо дува
преко света и свега
и гаси се
гасне
упорност светла
слогови ветра
иду преко слуха
и где је тамно и јамно
зрак што долази
прво из дисања
свој простор куша
и у беспочетно
дира.

Атаман држи у руци
велики мех
за ветрове што хује
и дишу
на светске песме
упућене Диву.

О
мога самртника
и земљиног кнеза
нека у истину
обуку
пре но што небивању преда
уздарја ведра
и врели основ
своје душе.

ТО СЛОВО - Миодраг Павловић

После предсобља и амблема
улазимо у главну дворану
довде је могла нечија рука
да нас води
престо од глине
таванице нема
између четири зида
једна птица лута
онда на изглед неумесно
на столицу седа
и чини покрете
својим кљуном
ћутање се више пробити не да
птица окреће листове књиге
потом на лири
твори звуке
очи јој расту док у нас гледа
и види слику која зури
као што и лира
више свој звук
неће да преда
тако и књига
до врха пуна знака
не одговара више и не пита

листови се окрећу
Слово само себе чита.

ПЕСМА И СМРТ - Стеван Раичковић

Ова песма нема оштрих зуба
Све је у њој голо ћутање и мир
И спори долазак до последњег руба
Испод кога мами хладан дубок вир.

Ова песма нису тешке речи
Мада мало опор звучи густи звук.
У њој нема капи која главу лечи
И болне руке згрчене у лук.

Ова песма можда личи на долину
У којој се болно скаменио вук.
Ова песма споро улази у тмину:

Ја не видим више од ње помрчину
И осећам само тешки тамни звук
Како моје руке вуче у даљину.

О СЈАЈ СУ САМО ВРАТА КРАЈА - Стеван Раичковић

Тај мук - да није звук без краја
Што свуд сеже
Па неки мир са криком веже
Ил маглен дух са месом спаја?

Тај крик - да није врх тишине
Што се ко усов у нас руши
Ил неки бат у нашој души
Кад бол се вине?

О мисо рије
Мој дух и као смрт ме гледа:
Све то што бива - да сан није

Заспалог нечег усред леда?
Тај мрак - да није болест сјаја?
О сјај су само врата краја.

О ВРАТИ СЕ - Стеван Раичковић

О врати се у собу
Из блата под бели кров.
Глупи те уморио лов
По пољу и по добу.

И све док живи у дубу
Безгласни тихи црв
Нека се и твоја крв
Повуче у мук. А трубу

Младости нек затрубе
Други за друге и грубе.
О врати се о варти.

Ломи се већ твоја трска
На ветру. И киша прска
По голом месу што пати.

РУКЕ БОЛА - Стеван Раичковић

Дај речи густе као смола
И речи као крв неопходне
За наше празне руке бола
Подигнуте у светло подне.

Дај ону страшну реч што тоне
Још непробуђена у мрак меса
Од које груди мукло звоне
Као негледана кап небеса.

Дај речи које имају тело
И у телу срце црвено,
Све оне које ће горко чело

Наћи у свету разбијено.
Дај речи горде ко мач топола
За наше празне руке бола.

СЛОБОДАН ЛЕТ - Васко Попа

Пусти нас да одлетимо
Из твог двора без темеља

У звезде сам вас ковао
Под сводом своје лобање
Одлетите ко вам брани

Пусти нас да пропаднемо
Сваки нас лет у двор враћа

Ту сам вас птице чекао
Одрежите себи крила
Слободан да вам буде лет

ВИСОКИ ПУТ - Васко Попа

Дигни ту своју ножурду
На мисао си нам стао

Не могу кроз вас кораке
На рукама да пронесем

Склони се мисао ће ти
Ујести звезде с табана

Не могу да жртвујем пут
Кроз ваше ме главе води

ПЛАВА ОМЧА - Васко Попа

Зашто нам врат зреником стежеш

Волим да ми набори неба
Густо низ бокове падају

Задавићеш нас тим појасом

Волим ваш плач за плавом омчом
Кад уморан се распојасам

КРУНИСАНА ЈАБУКА - Васко Попа

Извади сунце из уста
Ноћ нас живе сахрањује

Јабука је ово моја
С неба ми на језик пала
Пустите ме да је сладим

Зини нуло да нам сване
Да сунце и нас крунише

Молите се да не зинем
У јабуци за вас црве
Слатког посла више нема

ЗВОНО - Радомир Продановић (1915-1944)

Небо је сковано као звоно златно.
А земља од туча обешено клатно -
брује олује.
Ветри кроз раскуштрене косе прохује;
челом дотичемо недро висина,
прстом размичемо звеку модрина -
Заглушио је свако свог слуха тон.
И дозивамо се глухи са звоника
и гледамо се слепи са видика,
неком руб звона туч угиба -
појасом плавим по зраку шиба
помамљен звон;
те ухом нашим брује олује
у златно небо -
кад срце туче о тврдо ребро
безгласно бим, безгласно бом.
 

СТЕЋАК - Скендер Куленовић (1910-1978)

Стећак  мраморни ћути говором сцена по боку.
Јачи од канџа кише, повампирења и крађе.
Његов мјесец и сунце, што значе посмртне лађе,
Давно су превезли душу, вјекују сад у доку.

Удаљили су се од њег и градови и села.
Видик му створе листопад и козе што ту брсте.
Вјетар подсјети лијеске, и оне се шапатом крсте.
Змија му крене уз рељеф, свој рељеф свије сред чела.

Зашто само дошао овдје кад све већ овдје пише?
Последњу блиједу зелен с јесењом травом дишем.
Чуј, звони зрело стабло: то лијес ми теше жуна.

Стихове што још брује - длијетом по стећку свом стишај
и, успокојен, пусти нека их покрије лишај,
лези под стећак стиха без превозника-чуна.

ШЛЕСКО БДЕНИЈЕ - Милан Дединац (1902-1966)

Да није  још од ове ноћи
да нам сећања угаси и мутне ове жуди,
да није још ове ноћи
никада ти, друже, не бих могао доћи,
залуд би чекала мој корак да те из самоће разбуди!

Да није још ове ноћи
да нам небо склопи, ово грдно, и наше очи,
да нам ове ноћи није
зар бих још знао какве су твоје очи,
зар бих се сећао какве све боје крије
небо Србије?

Да нема још ноћи ове
да нам јаву успава и бистре пробуди снове,
да ове ноћи још нема,
никад, ах никад Морава протекла не би између ових жица,
и зар би икад, у пустој овој Шлеској
залистала липа, од облака голема,
и у грању њеном запевала птица!
Да ноћи ове још нема!...
- Шта сужњу црном остаје?

Ноћ нека довек траје!...

БИВШИ АНЂЕЛИ - Ристо Ратковић (1903-1954)

Богојављенски су хујала небеса, огромна,
Звездана, хладна.

Силазили сте на реку смрзнуту,
Високи, витки, лепи.

Анђели бивши, знам:
Кротили сте мрак у водама.

У моје срце-звоно звонили сте
Крином,
Да не свиснем од живота.

Ко вас отера са извора
Ока мога...
Не видим вас.

Још само у снежном цвећу прозорском
тражим крила и колена ваша предивна.

Узалуд.

КЛАСИЧНЕ СТРОФЕ - Раде Драинац (1899-1943)

Био би ми потребан размак од сто лета
Да сазнам каквим сам страхотама савременик био.
Шта је пропаст Микене под којом лимун цвета,
Пад Троје и рушење Пергама,
Иза чијих се зидина крвави Данајац крио?
Не прокуните ме ако ме видите сама
Где ходам далеко од људи
Друмовима уз које глогови процевташе!
И нека вас ништа не зачуди
Видите ли ме загледаног у звездано небо
С ове црне земље наше!

О боље, боље уопште да се нисам родио
Пре но што светом мину зли ветрови људске крви!
Био бих тако срећник први
Који се од своје судбине сакрио
У ватрену вољу богова који се јављају само
Кад желе до у бескрај да открију своја чуда.
Али ко зна од нас зашто се рађамо и куда лутамо,
У највећем болу света, неми као Буда?

РОДНИ БРЕГ - Раде Драинац (1899-1943)

На песковитој падини нишу се тује;
Под њима бујни мравињаци.
Често, овуда, нечујни кораци
Глувих ноћи до колена газе,
А који пут, кад дуну олује,
Зеленом долином, све до планинског ждрела,
Глас неке кобне птице зору помрачује.

Неки крупан, црвени цвет
Расте испод мрких сеника,
Као кандила шумском богу.
Са тог сам брега, давно, одлутао у свет,
Те не знам да ли још у којој брези живи слика
Мог прозеблог детињства,
Светачких и босих ногу?...

ПРЕД БУРУ - Душан Матић (1898-1980)

Нека ноћ буде опет онаква какву ви хоћете
Ја више ништа не знам
Ништа не разумем
До само ноћ како опора и смоласта надолази
Ноћ и ноћ и ноћ.

Место злата и зла и добра и зида очаја
Који се не свршава о који ударам главом сваки час
Један занос без лика један разум без крика
За дугу ноћ која наилази
Поглед и видик смешни и смешани занавек.

Сем крви која тече између бола сваког и бола сваког
Нема тог виска који ће да им мери дубину.

Заборави своје памћење заборави свој заборав
Ко путник расејани бошчу на непознатој станици
Мост рањав од рана света пружа се преко тих урвина
Преко тог ужаса и блата
Где се ломи навика светлости у сузи неоткупљеној.

Ето на пропланку те језе без дна и бдим и спавам
Ломљив и таван и сам
Дрскост ми ништа не помаже.