НИКАД НИЈЕ ВИТО ТВОЈЕ ТЕЛО - Бранко Радичевић (1824-1853)

Никад није вито твоје тело
Рука моја млада обавила,
Ни с` у твоју усницу упила
Моја усна икад, чедо бело!

Тио вече ко да те донело
Сред анђела са божија крила,
У ма с` дивно мени појавила,
У ма дивну вече те однело.

Сам остадо са сузнијем оком,
Сам ту самцит на свету широком
Сам са ноћи тавном, ал` без санка.

О зоро моја, зоро без осванка,
Сунце мило, ал` без бела данка.
На те мислим душо без престанка!