РОСА ПАДА - Милан Ракић (1876-1938)

Небо је сиво, месец блед,
Тишина свуда, мир.
Не шуми сад платана ред
И не жубори вир.

О чудна ноћ, о, чудни сат,
Тајанствен, црн, и глух,
У који као вити влат
Мој болни дршће дух.

Осетим каткад тајни лет
Кроз ноћ, док ћути вир;
Стресе се лист и стресе цвет,
Па опет влада мир.

То роса, тихо као сен,
Пада на лист и цвет.
И блага ноћ за један трен
Освежи цео свет.

И ја осећам у тај сат,
Тајанствен, црн, и глух,
Док као нежни, вити влат
Мој болни дршће дух,

Да то у тами неки бог,
Над светом који мре,
Из болећива срца свог
Пролива сузе те...