КОБ - Светислав Стефановић (1877-1944)

Чисто на домак руке плане дуга,
Ал` што ми ближе, она даље бега.
И нестане је, к`о што неста свега,
Живе нас држи само бол и туга.

Глад, мука, умор обара нам друга
Једног по једног. Свак једва прогега
Крај палих, стрепећ` кад ће ред на њега,
А пут, к`о змија вара и вијуга.

Тамо је један лег`о украј стазе
И сам ужег`о свећу више главе,
И чека да му с њом живот догоре.

К`о авети нечујно други газе,
Док сунце клизи низ гребене плаве,
К`о отопљен восак. Мрак посипа горе...