МОЈ ПОЗИВ - Војислав Илић Млађи (1878-1944)

Ко завитлан листак, ил` трунак прашине,
Ја сам дошо, овде, усред земна дола,
Да скрнем из наше среће и милине
И познам до краја све нијансе бола;

Да ослушнем тамо где невољник грца,
Дам клонулом наде, а очајном вере,
Да, са сваким куцањем, дрхтајем мог срца,
И све струне наших срца затрепере;

И да свако моје осећање нежно,
Из ког дух и срце једно лепо чине,
У дубини својој скрива неизбежно,
Једно сјајно зрнце добра и врлине;

Па кад, најзад, земне све покидам узе
И одавде пођем, као птић из гнезда,
Да од сваке моје проливене сузе
На дну душа ваших буде златна звезда.