четвртак, 27. фебруар 2014.

ПИЈАНСТВО - Владислав Петковић Дис (1880-1917)

Не марим да пијем, ал` сам пијан често.
У граји, без друга, сам, покрај пуне чаше,
Заборавим земљу, заборавим место
На коме се јади и пороци збраше.

Не марим да пијем. Ал` кад приђе тако
Свет мојих радости, уморан, и моли
За мир, за спасење, за смрт или пако,
Ја се свему смејем па ме све и боли.

И притисне очај, сам, без моје воље,
Цео један живот, и њиме се креће;
Узвик га пролама: "Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће."

И ја жалим себе. Мени није дано
Да ја имам земљу без убогих људи,
Очи плаве, топле као лето рано,
Живот у светлости без мрака и студи.

И желећи да се заклоним од срама,
Пијем, и зажелим да сам пијан довек;
Тад не видим порок, друштво где је чама,
Тад не видим ни стид што сам и ја човек.

Нема коментара:

Постави коментар