четвртак, 20. март 2014.

ОСЛОБОЂЕЊЕ И БУЂЕЊЕ - Љубомир Симовић

У тамницу,
кад ми смрт гола
беше ко жена близу,
са чистим ваздухом банули пријатељи,
ноге ми расковали,
руке откључали,
у јесење ведрине
пустили ме на ове четири стране.
Боље да нису.

Рука у сну
пружила се ка завеси
иза које се крије,
ни гладна ни жедна,
голотиња без наде,
голотиња ужаса,
ал будилник на креденцу,
између кутије на којој пише БИБЕР
и кутије на којој пише СО,
пробудио ме.
Боље да није.

УЧИТЕЉИЦА ИЗ ТАОРА - Љубомир Симовић

Донела је четворица
на вратима.
Врата с њеним телом четворица
спустила на земљу.
Та врата на земљи,
јесу ли то сада врата у подземље?
да л то сад она
мртвим телом не да,
да ли то она
мртвим леђима брани
нечистим силама
да отворе,
да провале та врата,
да из подземног сумпора и тмуше
изјашу на својим реповима,
да у подземне казне одвуку
Житну пијацу, кишу, Срески суд
и четворицу који пуше?

БАЛАДА О ОБИЧНОМ ЧОВЕКУ - Љубомир Симовић

Длан благ као погача, крв топла као земља.
Ако заспи под небом, ујутру каранфил на камену
цвета од његовог дисања.
Убиле су га пушке пшеницом набијене.

Његова радост - водоскок ватромета
гроздови малишана на школским прозорима
кад смелост раскриле велике војничке трубе.
Убиле су га пушке пшеницом набијене.

Његова туга - Калина голих груди
док га облива бујица топле косе
док небо отиче изнад букнулих руку грана.
Убиле су га пушке пшеницом набијене.

Сад точак у прашини траг одмотава,
он на Србију спушта главу.
Убиле су га пушке пшеницом набијене.

НА САВИНИМ ЛИВАДАМА - Љубомир Симовић

Дубоко у јесен
продужили се летњи дани.

Греје,
ко да се на неки смртни грех
излива милост,

сија,
као да нечија хладна рука
врапце храни.

ПОД ЧИГОТОМ - Љубомир Симовић

На сенику процветава
сено, на високом.
У сену Вишња спава,
загрливши ме ногом.

Ветар дува сатима,
дува, зубе леди.
Сеник лупа вратима,
хоће да полети.

ЦВЕЋЕ ДО ПОЈАСА - Љубомир Симовић

Из ког се мрака ово цвеће бели?

Којим ли смрадним болештинама мучено
овако лековито мирише?

Дал` га то неки слепац,
овако златно и плаветно, сања?

Куд сам то зашао?

Да ли то сада око мене расте
обично пољско цвеће, или цвеће
које не види глава са рамена,
него глава с пања?

ПОСЛЕ УЖАСА - Љубомир Симовић

Шта се то
- од века
дубље и моћније -
сад, кад је све занемело,
гласи
овим треном
кога испуњава
сунцем упаљен
мирис мирођије?

Тај ми се мирис
са зујањем пчеле
испод капака заклопљених,
кроз цело тело,
до врхова прстију,
шири,
и за трен
- дубљи од века -
у сунчеве облаке
тај мирис ме носи,
са раном без лека,
са светом без наде,
тај мирис ме
мири.

ВИДИК У АУШВИЦУ - Љубомир Симовић

Мој видик није више
планински венац,
ни морска пучина,
ни на пучини
постављен свадбени сто;

цео мој видик
сад је ово голо,
ољуштено,
јаје,
на које веје
со.

среда, 19. март 2014.

НЕПОВРАТНА ПЕСМА - Мирослав Антић

1.

Никад немој да се враћаш
ако стварно у свет крећеш.

Немој да ми нешто петљаш.
Немој да ми хоћеш-нећеш.

Опасно је као муња,
опасно је као метак
кад у теби вечно куња
и шуња се твој почетак.

Свуд се стаје.
Свуд се може.
Само не у исте коже.

2.

Не гужвај се, не саплићи
о сопствени реп
и траг.

Шта ти значи старо сунце?
Старе стазе?
Стари праг?

То је оно за чим може
да се пати.

То је оно чему можеш
срце дати:

Ал ако се икад вратиш,
мораш знати:
ту ћеш стати.

И остати.

3.

Очима се у свет трчи.
Главом копа млако вече.
Од реке се човек учи
ка морима да потече.
Од звезде се човек учи
да запара небо сјајем.
И од друма: да се мучи
и вијуга за бескрајем.

Опасно је као змија,
опасно је као метак,
кад у теби вечно клија
и ћарлија твој почетак.

Нек ти чело зоре оре.

Ти за корен ниси створен.
Цео ти је свет отворен.

4.

Па дај, буди такво чудо
што не уме ништа мало,
већ кад кренеш - крени лудо,
устрептало,
радознало.

Ко зна куд ћеш?
Ко зна зашто?
Ко зна шта те тамо чека?

Све су жеље увек боље
кад намигну издалека.

Па ако се и позлатиш,
ил све тешко,
горко платиш,
увек иди само напред.

Никад немој да се вратиш. 

СВАШТА УМЕМ - Мирослав Антић

1.

Свашта умем,
стварно умем,
само себе не разумем.

Ја чувао, људи, овце
тамо негде накрај света.
Мојој деци кајмак смета.
Лук им смета.
Све им смета.

Ја од школе пешачио
и по киши
и по снегу.
Моје кћери ко кнегиње,
ко да се у свили легу.

Ко да лебде. Као да се
у сновима само крећу:
стално траже,
троше,
носе...
Све што згрнем - све развуку.

Као да је новац лишће
које расте по дрвећу.

Ко да имам двесто глава.
Ко да имам тристо руку.

2.

Свашта умем,
стварно умем,
само себе не разумем.

Ја крчио с оцем шуму.
Још и сад ми шаке бриде.

Моме сину,
господину,
тешко да по млеко иде.
тешко му да ђубре баци,
срамота га да га виде.

Кад му мати нешто режи,
мислим: женско,
па нек режи.

А он одмах купи ствари
и од куће у свет бежи.

Још ми жврља нека писма
опроштајна,
пуна бола.
Испаднемо пред њим криви
ми и школа.


Тражи новац,
кука,
моли,
нема чиме стан да плати.

А ја луда,
па га пустим
да се мирно кући врати.

3.

И све дивно,
дивно умем,
само себе не разумем.

Све сам ово за њих стеко,
нико хвала није реко,
ко да морама да се зборам
и да леђа вечно кривим
због принчева и принцеза.

Ко да само за то живим.

А ја живим, јер се надам
да ме и сад негде чека
једна шума из детињства
и ведрица врућег млека.

И тишина испод брега.
И плав лепет птичјих крила.

И огромне жуте звезде
као што је моја била.

Ал путеви затрављени.
Над њима се магле топе...

Одавно су затрпане
моје босе дечје стопе.

Ишао сам и ја у свет
Без режања.
Без бежања.

Ишао сам да одрастем.

Сад све могу.
Сад све умем.

Али шта ми све то вреди.
кад сам себе не разумем.  

СЛУТЊА - Мирослав Антић

Као кад зарониш до дна мора,
а само каменчић згрнеш у длан,
тако ти започне по нека зора,
тако се заврши по неки дан.
И сузе детиње капљу све теже
на снове празне ко празне мреже.

А некад онако, као од шале,
падне пред тебе звезда права,
а ти је шутнеш врхом сандале
и одеш даље. И кад се спава,
кад небо заљуља сва своја клатна,
читава ноћ ти од снова - златна.

После детињства шта се све мења?
Опет се ређају снови и снови
Између звезда и камења
јастук кроз живот и даље плови.
Само је нешто тежа глава.
Мање се сања - више се спава.

ЖЕЂ - Мирослав Антић

Река би могла да буде
океан, ако се згрчи,
толико има у себи
огромне, вечите воде.

Ал ако икада запне
и умори се док трчи,
умреће без даљине,
умреће без слободе.

Умреће у њој ветар.
Умреће шуме и жита.
Умреће бокори сунца
што се уз обале плету.

Зато не сме да стане
и зато вечито хита,
са уснама од воде,
најжеднија на свету.

ПРОЉЕТНИ ХЕПИЕНД - Густав Крклец

Душану Радовићу

Душане, хајде да свршимо чарку.
Доста је било суморних сонета.
Гле, Зелен Јурај ливадама шета,
а лахор с мора љуља нашу барку.

Откриј још коју чаролију свијета,
безболни чемер или ведру варку,
и нека јаглац из твог гаја цвјета
и у мом малом, загорском шумарку.

Крчимо стари пут и нову стазу,
узалуд тражећи дјетињства оазу,
јез за нас само један закон важи:

Пиј, пјевај, сањај, скитај се и тражи.
А што се тиче срока или риме:
нит зиме за ме, нити за те - зиме:
(Алејкум селам, стари побратиме!)

ТРАМПА НА ТРАМПУ - Душан Радовић

Густаву Крклецу

Натопљен сузама трули стари плиш.
Све руже су мртве. Уморан је Грич.
У последњој ноћи последњи шишмиш
проклиње живота шунд и смрти кич.

Још ти, у тој ноћи, с једном надом бдиш,
да у Нишу расте животворни бич.
Ал, авај!... Није Ниш што бејаше Ниш!
Електроника - да! А паприке - ич!

Но кад нас живот замори присуством
страха и смрти, и са тим искуством
нов сонет прхне кроз времена кавез...

Теби, са правим братским чувством,
мог Ниша Социјалистички савез
даће орден-транзистор, са упутством.

ВЕЛИКА ТРАМПА - Густав Крклец

Душану Радовићу

Шерет си, Душко, - не знам тко је већи
ти мене нађе да ми памет соли,
гдје млад и нејак не умијем рећи
шта ме, ни зашто, нити гдје ме боли.

Витези некоћ (ни мртви ни голи)
ил рогови у закрпљеној врећи -
ми смо у овој јада пуној доли
сањари бивши о будућој срећи.

Ал невријеме је. Пљушти тешка киша,
и слон се скрива у рупу од миша,
док црни барјак вијори врх свијета.

Но кад се бура понад крова стиша,
дат ћу ти своје "прапорце сонета"
за један вијенац паприка из Ниша!

                                                                                  

ЕПИСТОЛА НА ЕПИСТОЛУ - Душан Радовић

Густаву Крклецу

Живот је опака навика и ко се
том пороку ода излечити се неће...
Од неизлечивог живота разболело се
твоје срце, и немам му спаса - живеће!

Боловаћеш, добри мој, као врутак
вечити што дише у папрати
и бруси бело огледало, белутак,
за сунце, од исте болести што пати.

Живот је грозница камена, ватра
те грознице, болест мртвог света.
Мртво небо мртвим очима посматра

болесника са прапорцима сонета.
Има главу, шешир, свет за шеширом
- пркосан Крклец пред мртвим свемиром!

ЕПИСТОЛА У СТИХОВИМА - Густав Крклец

Душане, јесте: пјевам, пијем, пушим,
а понајвише богу крадем дане,
и тако куле низ котаре рушим,
и тако лијечим непреболне ране.

Мој Радовићу, од дима се гушим,
под самим собом сијечем зелен-гране,
и попут пања квргава се сушим;
у црном јату знамен бијеле вране.

Ал нису варке то, што чинимо свјесно,
ни сање крхке, нит дворци у зраку.
Мени је, драги, у том свијету тијесно.

Па сад у гужви, метежу и мраку
сам себи ставрам божанствену замку:
нестанак као - гутљаје на сламку.

СОНЕТ НА СОНЕТ - Душан Радовић

Густаву Крклецу

Тешим се с тобом: нестанак је срећа!
Ал још те видим где весело трајеш,
с разлогом тајним како се још мајеш
сред овог трошног света, овог смећа.

Док читам, вељаче седамдесет прве,
Реквијем тужни из -есет девете,
слутим да негде чучиш као дете
и халапљиво купиш слатке мрве.

О, лукава варко! Зар да свако усни
са твојим стихом на увелој усни:
"Нестанак је срећа!... Нестанак је сре-"...

А ти ћеш живети, гледати, дисати,
љубити, красти, пити и писати
и нестати... никад, а можда и пре!

СТАРИНСКИ СОНЕТ - Густав Крклец

Огњена ружо, што пламтиш и гориш
у рујној чашки свог воштаног ткива,
на самрти већ, али јоште жива,
последњом капи крви док ми збориш.

А ноћ је пуста, ноћ је глуха, сива.
Залуд се, ружо, са сјенкама бориш
залуд ме тјешиш, узалуд ме кориш,
јер ноћ све дубља, све мрачнија бива.

Тренутак још, и све ће нагло проћи,
угаснут ће твој пламен у самоћи,
што сваког часа бива тежа, већа.

Тренутак, трен, већ задње сјене круже.
О, гдје си ватро расцвјетале руже?
Тјеши се са мном: нестанак је срећа!

САЊАРИ - Душан Радовић

Песма за документарни филм о беспризорнима

Некад смо и ми стицали знање:
први час Физика, други час Хемија...
Живот је знање, школа је срање!
Доле Хемија!... Живела леукемија!

Не волим цркву, не трпим попа,
за учитељем пертла ми пуче.
Нико не даје шта да се клопа
а сви би хтели да нас уче.

Кради и живи, живи и кради,
где можеш ћорни, где стигнеш мазни!
Крадимо, крадимо, још док смо млади,
док смрт не дође и све нас казни.

Доста је било смешне параде,
скините мало панцир и чизму!
Пустите грешни народ да краде!
Слободу народу - смрт фашизму!

Боли нас дугме, прслук нам пуца
- шта је правилно а шта нормално.
Правилно је - док срце куца,
све је нормално док живиш стално.

Немамо појма о перспективи,
немамо везе - шта је то нада.
Ко мисли лепо да проживи,
нек живи одмах, нек живи сада.

Код вас се мери, пише и плаћа,
све вам је иза брава и плота.
Како да плаћа ко нема гаћа,
ко нема ништа сем живота?!

Шта ће богатство, чеуму имања,
гомиле трулих крпа и трања?
Богат је онај ко лепо сања,
у шупи, у рупи, у мрежи грања.

Ја се зезам, ти се зезаш, он се зеза...
Ми се зезамо, ви се зезате, сви се зезају!

Све је зезање - без зезања!
Па зезајмо се, ко нам брани!
Некада ми зезнемо њих
а некада нас зезну пајкани!

У ШПАЈЗУ - Душан Радовић

У шпајзу има један сир
а парцов једе тога сира
без обзира

А парцов једе тога сира
и баш га њега много брига
углавном да је њему стига

Ал у тај парцов дође болес
пређе у њега из тај сира
и почме њега деранжират

И почме њега деранжират
и деранжират и деранжират
свакога дана деранжират

Боли парцова његов стомак
као да има једно стврдло
и мисли да ће умрети одма

Можем мислити како му је
у његов стомак кад га врти

четвртак, 13. март 2014.

НЕ ГУБИ НАДУ ГАЛЕБЕ - Мирсад Чампара

Не губи наду Галебе
бијела лађо
модрог Јадрана.

Разапни једра
вјетру Галебе,
бијела лађо
модрог Јадрана,
чека те још много лука
Африке и Азије
на путу започетом.

Твој путник
сад сније Галебе,
бијела лађо
модрог Јадрана,
понеси Његово дјело
Југу и Сјеверу
на путе занијете.

РАНО ПОПОДНЕ - Калман Фехер

Тишина цвета. Напрегнута стоји у хладу дрвећа.
Свуд около крвари и дрхти.
Никаква реч. Безгласна будућност, пажња.
На лицима тронутост четири генерације.

Песма црног коса. Суварци облака. Ударају образ Сунца
И звекну утезима од сировог гвожђа. Пржи,
У срцима гори жива рана. -
И Трг Маркса и Енгелса јекну дванаест пута.

Набрекла плетеница светлосних снопова. Визија и коначна спознаја
Да би са нама, недостатак примерен људима -
Сразмере који се Неимар придржавао. Верност и Сигурност
Заједно трепере, укључују се у колону Милиона.

С мађарског превео Арпад Вицко

ЈОСИП БРОЗ - Драган Симовић

I

Разумети Га
Значи пронаћи Властити Пут
И бити ослонац Себи

Оно што Он говори
Прекноћ се
У будућност преобрати


II

Гле Његов осмех
Месечином
На ветру уписан



III

Знао је
Истина почива
Негде у нама
И то је баш говорио

Ко није Њему веровао
Није ни Себи могао

ЛЕГЕНДА - Сњежана Рончевић

Пошли у борбу.
Човјек и људи.
Човјек напријед.

Дуг пут је ко историја,
ко власиште непребројан.

Човјек напријед.

Људи га стизали.

Људи воле човјека
и његовом ријечју
премошћују корита раздора
са свијетом.

Човјек напријед.

Без ноћи дан не би
пронашао смисао,
живот без смрти границу
људског невјеровања.

Човјек није застао.
Људи морају напријед.
 

ТИТО - ПЈЕСМА НЕДОРЕЧЕНА - Исмет Рамљак

Обдарен ја
и небо ведрином
ведрина сунцем
сунце топлином
Обдарен ја
и поље слободом
слобода ходом
ход чврстином

Обдарен ја
и земља ова сјајем
сјај врлином
врлина Титом
Тито правдом
мудрошћу и чувством
чувство пјесмом
пјесма бескрајем!

ТИТОВО ИМЕ - Адам Пуслојић

Ако има љубави
моћније од љубави
ми ћемо Те волети
таквом љубављу

Ако постоји светлост
више од светлости
Ти ћеш нам бити
таква светлост

Ако има вечности
и ако вечност има име,
име вечности је
Титово име

мај, 1980.

ПЕСМА О ТИТУ - Златко Пашко

Не плашим се тужна зоро
у животу слепом све пролази вене
као што дан прође
и ноћ тајне покаже скривене.

Можда је стварно суза
можда одсјај сребрног стакла
или кап невидљиве кише
што се топла од ветра случајно омакла.

Можда је стварно суза
слана и горка од плача
из срца потекла
од смрти јача.

Не плашим се тужна зоро.

Са словеначког превео аутор

НЕ ВЈЕРУЈЕМ ИСТИНИ - Рапко Орман

ова ријеч није за ријеч
она је безријеч

овај крај није крај
он је бескрај

не вјерујем истини
она је лажна

не вјерујем смрти
она је немоћна

то што сунце засвијетли
рукама се суправља

то што прст показује
у вријеме се наставља

ова бол боли
ова бол уздиже


КЕНЕТУ КАУНДИ И ЊЕГОВОМ НАРОДУ - Љубица Милетић

Када пријатељ плаче
Звезде су узбуђене сјајем
Његових суза

Сунце је постиђено
Светлошћу коју не познаје

И док његове сузе падају
У наше очи

Рањени цвет усправља стабљику
Подупрт топлином његове крви

Тада наш пријатељ
Постаје најбогатија ватра
Коју само љубав може да измисли.

ГЛАС - Зоран Милић

Ја сам земља ја сам занавек ја сам земља ја сам занавек
Понавља непознат неки глас из дубина
Са звезде сам једне дошао кроз крв и маглу
Са снежних падина пустоши и праискони
Расцветалих давнина неземаљског мрака

Ја сам земља ја сам занавек ја сам земља ја сам занавек
Крв моја за вама чезне претворена у огњену птицу
 

СТВАРНОСТ КАО ВРЛИНА - Дражен Мазур

сретних ли риба, човјече,
(једно око изнад неба)
у јадранском мору рибар тражи нафту.
(силом се сила сатире)
има ли који не вјерују напријед
(доба за гозбу више нема)
има их разумних, разумијеш, човјече,
у овом поднебљу ту је наш род
ту треба излазе искати и скакати
(ударају бубњеви)
има их који су сужених зјеница злобе
има још вукова климавих зубала
(криче паничари у црнини)
људи кукастих носева и душа
разних теоретичара параплегичара
(бригама брижно прилазе)
има жена које су крв  млијеком прозвале
(можда неће бити узалуд)
дјеци с том усисаном мржњом
мора се рећи
(и рибе су овдје сретне, човјече)
титовска је ово земља
титови су ово људи

ОН - Петре Крду

У његовом имену све се збива
лепота се усавршава
неимарство се допуњује

хлеб који једемо
јача одбрану нашег срца
кад мислимо на њега

ваздух који удишемо
постаје јаснији за птичији лет
кад његово име изговоримо

у нама постоји
кроз нас се утврђује

о њему се песма плела
човек је он
Тито

С румунског превео аутор

 

 

СЛОБОДА СА ЉУДСКИМ ЛИЦЕМ - Перо Зубац

Јасикне моје срце, види
корача Слобода са људским лицем
и насмејано цакли око
света
загледано у лице Његово;
са страшним радаром уха
ослушкује
како ће бритким језиком обрнути реч
и камо ће руком показати.
Јер слуша се мудрост
и провиђење свега што се могло десити
а није јер је видео
и знао
и умео да одбрани ово наше,
ово топло,
једино.
Јер је у нама нас
колико смо његови другови.
Јер му узвраћамо љубав
којој нас је научио.

ИЗМЕЂУ - Цирил Злобец

Ужас је вребао увек
између:
С ове стране ми - с друге стране нада,
сав живот овострано - и живот онострано,
између
с троуглим погледом божјим
на једну и на другу страну вребајући
ужас.

А кад си на путу кроза њ
поклекао,
пао,
лицем у земљи у очи му погледао,
био је још само чуђење.
Само још смрт.

Са словеначког превео аутор


ВРИЈЕДИ ЖИВЕТИ И БОРИТИ СЕ - Јован Зивлак

(Тито)

од оних ретких што гледаху у очи.
уздуж и попреко шестарећи у домаји увек беше
проучавао је маркса
читао лењина
писао писма друговима
будан кад кидао се мост.
под небом и у хладним закутцима
проницао је како игра засун смрти
и кад су га питали шта сад валтер
одговорио је: "вриједи живјети и борити се".
али са прозора висина
где лете само хрпе празних речи није говорио.
и да и не откидао је из душе из срца
из једне земље што прожета је чистом ватром.

ОН ЈЕ САДА ПЈЕСМА - Неџати Зекерија

Прво смо чули за Његово име попут бајке
видјесмо га затим, био је човјек
и био је стално за нашим трпезама

Вољели смо се по улицама које носе Његово име
цвијећем оцртавасмо Његов лик нашим драганама
и нисмо мислили на смрт

Сједили смо по кафанама гдје је и Он сједио
пили смо вино које је и Он пио
био је у нашим радостима, нашим тугама - увијек

Тужна вијест хиљаду и један језик има
врбе заплакаше другачије
те ноћи први пута се нисмо вољели

Он је сада пјесма пријатељска
која се пјева на свим језицима
обасу нас срећом заувијек

С турског превела Ламија Хаџиосмановић

ОД ВЕЧНОСТИ ВЕЧНИЈИ СИ - Милица Ђурић

У дому сваком светионик Ти си
На путу слободе у недрима Свих си.

Постојиш топлији од сунца,
Светлији од дана Ти си,
Од сваке зоре буднији си.

Ти си нам неизвесна сутра
Озеленио у плава јутра.

Хоризонт што плави Ти си,
Од вечности вечнији си.

СЛОБОДА ТО ЈЕ ТИТО - Ана Дудаш

Слобода је
темељ светлости
Извор сунца
Круна
цвета
Голуб
света

Она спада
у ред
ватре
Тмину
сваку сатре

Слобода је
од почетка света
извор снаге Благи
осмех
изнад
стега
Она
је срце
светлости
освит славе
истина јаве
Крвави брод
Сунчани ход

С словачког превео аутор

БАКЉЕ СЛОБОДЕ И БАКЉЕ МИРА - Јаков Гробаров

Јуче преточено у данас
Остаје исписано на страницама века
сан народа и њихова стварност
И твоја вера у човека
Пламен су што вечно пали
Бакље слободе и бакље мира.
Реч са извора добила крила
Одзвања као да буди јутра
За нове победе и ново сутра
Та чудесна реч - лучоноша
има топлине и има жара.
Тренутак вечности - вечност тренутка
Обасјава име часног неимара.

ВЕРТИКАЛНА ПЕСМА - Миљурко Вукадиновић

Како се може рећи
остаци
За толики свет
стена је
Стена не зна за остатак

Не верујем у остатке
Верујем у стену
Стена је моја осматрачница
Са Ње видим народе и народе
како излазе из пустиње
Са Ње видим
Џека и Аљошу како
Индијски пију чај
ведри наравно
без иједне задње мисли
Са Ње видим свој народ
велики и ведар

Стена нека живи
Нека живи стена

4. мај 1980.
 

4. МАЈ 1980. - Стеван Миша Вребалов

Где су сада речи
Сада када стојимо

Изоштрених чула

Ишчекујући да све што је
Већ једном било
Буде
Још једном

Где су сада речи оних који
Нису веровали у
Дело
У пут
У добро.

ПУТ - ТИТО - Ненад Борозан

треба ли именовати тугу. оку она је знана
њен рукопис боли усред свих снова и бдења
све што има ток и дише смијешак је рођена дана
одгонетка блиског јуче, знање свевидног хтења.
звијезда која зна свој пут и непознато спознаје
може да заћути. да стане не може и неће
говори прошлост и садашњост. будућност она сва је
вријеме и сигурност који казаљки говори  гдје је.

од предјела знаних до неба и још више
пут знан је ко и завјет што крвотоком тече
свјетлост је остварен сан који  изнова пише
поглавље о звијезди у ово печално вече.
хоће ли се бдење са правом ријечи и стећи
именоват кућу у сјетној пјесми свирача
али чинити је: болом у дјело, зарно, прећи
путем којим гордо будућност већ корача. 

ЗАПИС - Владимир Богдановић

(5. мај 1980)

1.

Отварају се врата књига
Путева чворноватих ко столећа
Којима си пошао одликован срцем

Отварају се капије далеких градова
Понад свих днева непролазног сјаја
Којима си припадао звездознано моћан

Хлеб и со приносе Ти земља и небо
На великим трговима померају се споменици
У смеру Твојих руку беле птице потписују живот

Људски век продужавају Твоје речи
корак већи за сваки следећи
Траг летописцу који ће се тек родити

2.

Сасвим полако, увек, треба изговарати
Сваку Твоју реч, слушати Твој глас
Преселити га у потомство
понављати га као дисање.

СРЦЕЈЕДИНСТВО - Предраг Бјелошевић

Јосипу Брозу Титу

Када смо подигли усне
траг се њихов почео да гаси
на стаклу

Када смо отргли усне
завијорио се од иња крвав
пољубац на стаклу

Тек када је неко викнуо
хучитехучитехучите
прозор се отворио

Зима је била разоткривена
и стакла није могло бити
никад више

П. С.
Радити на превазилажењу сна
вјековног уточишта немоћних

Радити на могућностима јаве
бити човјек свјетлости Ти
СРЦЕЈЕДИНСТВО

Пламено срце Истина
ни са Истока нит са Запада
свесмјерно упућено
и свјесно своје обавезе

ИЗ ЛЕГЕНДЕ О ТИТУ - Мирослав Антић

Само тај ко не припадне и никако се не повинује
ничијим навикама простирања, ни ритуалима кретања,

- јер и на челу стада и на зечељу,
свеједно си у стаду и говорићеш блејањем -

само том, ко се усами, сва магновења и сва трајања
тећи ће покрај усана и неће му дотаћи дах

мрљама старења, на тупим бразготинама вењења.
Опкорачиће као светлост брзине.

Имаће милионе крила попут ветра.
Пролазиће кроз ствари. И биће испод њих и изнад њих.

И биће млађи од свог рођења и старији од своје смрти.
И биће разговетан и изговорив самим собом.

БАШТИНИК - Нијаз Алиспахић

утихну најцрвенија ружа у Ружичњаку свемира
о, смрти! зашто насрну на најлепши украс свијета!
зар немоћ своју опет потврђујеш!
стуб сунчани вјечно ће сјати
људе ће вјековима гријати свјетлост
свјетлост имена његова
и Ријеч завјетна
коју  нам највећи баштиник људскости
у аманет остави

петак, 07. март 2014.

ОСА - Иван Лаловић

У кафеу "Револуција"
задужена за буну
тог летњег дана,
била је оса,
задрта, одвећ опијена
саветом идола.

Не да ми да проговорим,
облеће око главе,
напујдана тајном ислом
прети да убоде пресудну реч.

Наједном,
Бог зна зашто,
стрмоглављује се у врелу кафу,
за собом остављајући зуј
недоречја.

ОНА ЈЕ БОЈЕ ЈЕЗЕРА У ЛЕТЊИ СУТОН - Иван Лаловић

Она је боје језера
у летњи сутон,
чији мали, понсони цветови
доје моја надахнућа.

Топола лепа и стасита.
Из њене крошње одмеће се
тек рођени ветар
да венчава дан и ноћ.

Мирише на велике тајне,
на недокучива дела
природе.

Њене су усне зреле малине и нуди ми их у јутра 
на таште.

ГЕОГРАФИЈА ЈЕСЕНИ - Иван Лаловић

Блесне.
Као Волим те у стиху.

Тужна географија јесени:
наго дрвеће,
посивеле фасаде,
бар прострте уз тротоаре.
И човек у црном капуту
сам на киши.

ЧАСОВНИК - Иван Лаловић

Часовник ми не треба
Ко часе броји
Приповеда о смрти.

Срушио сам бедеме
Времена
Ванредним стањем њеног
погледа.

И све док буде
Говорила Шантића
Немирним хуком Неретве
У мени клепсидра
Остаће непокретна.

ЗАЛИВ. СУТОН. - Иван Лаловић

Залив. Сутон.
Галеб на крилима односи
бакар сунца некуда
иза тамних планина.

Море белом мелодијом таласа
додирује месечеве усне.
Као срна жубор
дахом.

ЖЕЂ - Дејан Алексић

Ево ме како снова
Као по некој међи
Што дели глас од слова
Ближим се новој жеђи

Можда бих знао стати
Можда је привид све то
Тек ноћни ветар клати
У плоду бивше лето

Ал настављам свеједно
И сенке украј врта
Пратим стишаног била

Нешто у мени жедно
Прожима ме и црта
Као мраморна жила

БЕСПУТИ - Борис Лазић

Беспуте ли мена предем, беспута ли сен,
И санован, сањив, снен - ума ли, даха ли трен?

Јер ноћу што везем, дању ли смем,
Махом што чезнем, смехом вазнесен?

И ведрином разгаљен, тек, осама плен,
У чезнућу љубави, тихошћу остављен?


ПОМЕНИ ГОСПОДЕ - Момчило Трифуновић

Разум је нем пред лепотом
И слабе руке да бескрај загрле
Чују се вапаји под Голготом
То разбојници Распетоме хрле

Згрчен у ред под Крст стајем
Стоглаве смрти у мени расту
Прљаве усне и сузу дајем
Помени Господе тамо у Царству

ПЛЕС МРТВИХ - Момчило Трифуновић

Сиви се рађају дани
Над овим уклетим пољем
Јутро празнину храни
Глуву
Ко поноћ што је

У болу тела се криве
Кад магле слутњу донесу
Гробницу хладну оживе
Мртви
У језном плесу

СТАЗА - Зоран Јеремић

Негде сам прочитао:
Када је рат у Босни стао и војске се повукле,
Осим мапе нових наказних граница
Остала је, вијугаво покривајући скоро целу земљу,
Најстрашнија од свих, мапа заосталих минских поља.
А њихове свакодневне жртве били су ратари,
Избеглице које се враћају својим порушеним кућама,
Деца у потрази за шумским плодовима,
Љубавници што, занесени, напусте сигурну стазу.

ДНЕВНИК ИНКАРНАЦИЈЕ - Зоран Богнар

30. новембар 1932. године
стигао сам из Оностраног
у неки будући град,
неке бивше земље
следивши утабане трагове
убудуће пређеног пута...
Настао сам из пепела
ејдетске слике.
У угловима празног рама
остали су документи
миленијумских снова
и вредност неопипљивог.

Београд, 1993.

ЗАБУНА - Саша Јеленковић

Онај који је смишљао загонетке и параболе
да би објаснио и обухватио несрећу и сакрио
њену праву природу и последице, неман је што
гута време. А онај други, што је загонеткама
сламао кичму, претварао их у бунцање самозадовољних
гмизаваца уместо сазнања стекао је болест, несаницу,
празнину. Кратак је и нежан наш живот!

КАМЕРНА МУЗИКА - Саша Радојчић

стари су знали знање. у њиховим
падовима, више но придизању,
одзвањало је мноштво. што је било
за славу, славило се без обзира
на жртве. понекад су и жртве
слављене. понекад је музика
досезала до бога. није се могло
истећи затајно, да не види нико
(кап по кап). а ми, говорим без убеђења
да ме следе, нећемо свирати
у великом оркестру. нашем звуку
су потребне границе, зидови ове собе,
кожа овог тела. речи једног језика.

ЗИМСКА ПАСТОРАЛА - Милан Орлић

Коме то ничеш, коме: цветаш,
бела љубичице?
око главе, док ти мајсторишу. Прекланог
врата:
коме ћеш, мирисати? И коме нећеш:
никад увенути?
зато си расла? Зато си цвала? Око главе
док су мајсторисали;
пупила. Да би преклана била?
Покојна снила:
да никад. Никад, нећеш, увенути:
сред мразног,
крајолика. У бокору, у букету
белих љубичица.

НЕВРЕМЕ - Војислав Карановић

Кроз кости хује ветрови
и олуја у налету
ломи све пред собом.
Крв је трава у пустари
коју у сумрак повија
ветар, и она се тек
тако, у наручју
мрака смири.

Тада настане тишина
као после невремена
у којем поводњи и кише
униште све што могу,
а муње, својим блиставим
прстима, раскидају
као нервна влакна
нити таме.

СЕДАМ - Гордана Боранијашевић

Иза брда, иза вида,
Сакрила те, укрила Те!
Срцем - видом
Угледах Те! Е милоте...

А са мном си од искони,
Иза брда, иза вида.
Волим, боли...
Свирач свира - ране вида,
Шума тија, Лира сија.

Седам жица - седам тица
Седам рана у пре-драга
Седам сања до Урала
Једна Лира од немира
У искону мог свемира.

Иза брда дрхти лира.
Орфеј свира - рану дира.
Укрио се - иза вида...
Немир мира. Немам мира.

ЉУБАВНА - Гордана Боранијашевић

Кријем те у чистоти
У снегу где нема стопе
У лирској страсти
Којом се неукроћене речи коте

Кријем те иза сунца и иза неба
У најсунчанијем пределу:
Љубави, не хлеба!

Живиш, Насушни,
Тамо где допире само Бог
Најсвиленија жицо ока ми духовног

Сусрећемо се и живимо
Сненост и засенченост
Живота сновног.

Од људи и од студи
Укрио Те Бог

На свиленом пергаменту
- наредбом Врховног
Пишем Ти и ову песму

ГРЛИЦА - Верољуб Вукашиновић

Понекад насред улице
Сред муклог доба, станишта
Зачујем дозив грлице
Из неких далеких ланишта

Као да туку грлице
Прастару песму племена
Као да испредају преслице
Фино повесмо времена

Као да проструји кроз мисао
Порука нека праскрита
Коју је творац записао
У слову птичјег санскрита

Тако ме гласом нечијим
Дозива сетна грлица
Док још је храним дечијим
Хлебом од несталих мрвица

СТРУНА - Верољуб Вукашиновић

Ослушни струну Чујеш ли
Трепери у дну слуха
Тај напев стари лелујни
Пламичак светога духа

Ослушни струну Тело је
затегнуто у страху
Ка висинама хтело је
А надомак је праху

Ослушни струну Чујеш ли
Ван простора и доба
Бруј неки далек Зује ли
Пчеле то понад гроба

Или нам свирач старији
Од нашег земног гласа
Јавља да је у арији
Могући облик спаса

ПЕСНИК ДОДАЈЕ ТАЧНЕ СТИХОВЕ - Живорад Недељковић

Над шумама има перја,
Над њивама бриге.
Има тамјана над крововима.
Солитери зазиру од страћара,
Потиштеност од мање потиштености,
Пред сталним померањима бол пробија кожу:
Песник додаје тачне стихове
Добро причвршћеним пределима
Из дебелих свезака. Предвиђа, планира,
Зна да извесност лако устукне
И пред шалом, пред прељубом.

Бди над сликама његова нежност,
Оснажена исписаним страницама.
Неупрљани листови чекају грађу.
Крајњи час распада. Последњу помирљивост.

СЛАВЉЕ ПЛЕМЕНА - Живко Николић

пољско цвеће у венчиће плетемо
у сплетено уждену свећу мећемо
то отпремимо низ поток разиграни

и високо капе бацамо
дубоко се светом приклонимо пламену

гајде и кавал* жал проносе
уморна душа лагано низ воду путује

а ми ходимо и ходимо
и пламен у себи носимо
пламен носимо у вис капе бацамо

22. 4. - 22. 7. 1985. Београд


* кавал = свирала

ИЗОБИЉЕ - Предраг Бајо Луковић

Ноћи ове лутао сам ко зна куда
Лупало је срце моје тукло збиља
Да ли бејах принц на коњу или луда
Не сећам се због лепоте изобиља

Јутро плаво дочек`о сам блед ко авет
Испила ме месечина на свом крају
Па се ево сад осећам као распет -
Обитавам час у тами час у сјају

ДРЕВНА БОЛЕСТ - Предраг Бајо Луковић

Док у крви својој чујем
Вечност како моћно дише
Ја осећам да болујем
Древну болест која сише
Срж мог бића - моје семе
За будуће неко време

Ја осећам да нестајем
Док крв телом мојим кола -
Сваког трена млађи бивам
С нестајањем не престајем
Да испиајм чашу бола
Док у ништа себе скривам

ШАПАТ - Никола Вујчић

реч. неколико речи које се међусобно
хране и постају реченица.
реченице гладне, толико гладне да
измишљају своју жртву.
извлаче је из сећања, хладну као снег.
неке речи састругане у сјај њене су очи,
оштре попут стакла,
усамљеније од кавеза.
као што капи плету водену површину
тако расте простор између наших уста
и слива се у вир на чијем дну је реч
од које је све ово и почело.

СВИ МОЈИ СВЕТОВИ - Никола Вујчић

Сви моји светови у сну усмрћени
ко у неком давном одбеглом предању
враћају се ноћас ко крв телу
а онда поново умиру дању

сви моји преци у мени сједињени
ко стопљен восак са мирисом цвећа
путују заједно низ планине и реке
а да се један другог не сећа

све ноћас догођено - век је у дану
обнова праха и давних речи
свет далеки на мојој усни
ноћас ме од смрти лечи

ТАЈНА МЕСТА - Милош Комадина (1955-2004)

У граду постоје тајна места
за које нико не зна.
Сушна. Паршњава. Светла.

На једном поткровљу има
нелколико флаша и слика
које покрива тишина.

Једини знаш за то.
Долазиш понекад да гледаш
лепе и прашњаве ствари,
и ништа руком не дираш.

Светлост се заогрче.
Биваш чудесно миран.
Као монах си. Ћутиш.
Ћутиш.
Или се молиш?

ЧУДО - Милош Комадина (1955-2004)

Момчилу Настасијевићу

Чудо дочу чудо.
Гласи о том клизнуше
у до ко шљива низ
цираду. И Бог.

С врха горе тир-пас
чува, мотри, пази,
облаке док пасу.
Пасу око хриди.

Бог све види. Па онда,
помози да се живац
попонца уз плот одржи
стиснут. И ту си.

МЛЕЧ - Ненад Грујичић

Далеко, предалеко,
а ту уз мене, сасвим,
тиња несводив неко:
пали се, сам, и гаси.

Час ватра, у том жижак,
звезда и угарак њен,
посечен брз пламичак,
везана вечност у трен.

Господе, самери све,
додај му једну реч,
да песма сама се, гле,

ни из чега створи у млеч:
да њом се мијем безлик,
мален, у Теби велик.

АКО ПРЕСТАНЕ СУНЦЕ - Драган Лакићевић

Ако престане сунце сјати
Шта ли ћу тада записати

Јер нећу моћи ни видети
Последњи лист како лети

Тај пад свачији, цртеж прости -
Некуд ка вечној немилости

О. МРАМОРЈЕ. - Славомир Гвозденовић

пострадах. псалми.
у расрђеној али.
цвет. који на једно око. плаче.
ваздух. и, прах. и путник. жал ми.
у мраку. питах: звезду. зна ли.

нема. у. чашу. кану млеко. јутра.
наместо росе. бунар. зорје.
кос. (а). нем. на оба крила. плаче.
господ ми. сузу. види. унутра.
како морје бије о мраморје.

(на Цвети, 2000.)

ПРОЛЕЋНО ПИСМО - Славомир Гвозденовић

Не један
не двоје
не троје
него шума
и црв у шуми
и крик у црву

БЕСКРАЈНО - Славомир Гвозденовић

У зору из облака излазе речи
још се прамен магле за њима повлачи
везује душу јутра
са душом мислиоца
у глави (као у крошњи ума)
заблистају благо
затим се повлаче у своју светлост
да се тишине бескраја сете

ЈЕДНЕ ЋУ НОЋИ ИЗАЋИ ИЗ СУДБИНЕ - Ивана Миланкова

Покушала бих да будем скромна.
Не могу. На кожи вам не видим лице.
Ноћас ћу кобно заволети птице.

Покушала бих да будем скромна.
Не могу. Поштујем одстојање
између корњаче и руже, лабуда и Бога.

Покушала бих да будем скромна.
Не могу. Слутим стакла и слонове из Кине.
Видим, очи ми се изливају
из судбине.

21. децембар 1989.

ДУБОК ЈЕ СВЕТ - Ивана Миланкова

Склизнули су предели,
само биљна општост влада.
"Извините, мени је зло,
под вашом шубаром
одвећ је лојално.
Извините, ја напуштам воз."
У северни замак,
у чипку, под северни вез!
Ломи се бродовље,
мучи се море,
прска сфера Севера.
Стакло кроз стакло ишчезава.
Пада снег,
дубок је свет.
Не види ме Бог.
Разлога је неколико,
један је изван природе. 

ТИХА НОЋ - Војислав Деспотов (1950-2000)

Пала је сасвим тиха ноћ, прегорело је
појачало.
Под прозором расте багрем који шири
мале прљаве храстове и јасене, копља
из којих бешумно капље јесен.
Не чујем ништа кад урликнем на месечини,
сви су се народи попели на месец
и без речи заболи у прашину
своје дијалекте.
Ужасно је тиха моја ноћ,
тиха је, тиха је,
спаваћу из почетка.

УПУТСТВО - Радосав Стојановић

У случају сусрета с медведом
Понашајте се природно
Не бежите не вриштите
Не вичите: Упомоћ!
Не изазивајте ђавола
Будите сасвим спокојни
Као да га и нисте видели
Као да такав створ и не постоји
И медвед ће од вас побећи
Ако је прави медвед
Јер прави медвед не подноси
Никаква кревељења и керефеке.

МАЈСТОРИ, ОПЕТ - Радосав Стојановић

Мајстори, мајстори,
Зашто сте оставили градилиште?
Ко ће да озида тесну кућу без оџака?
Ко да среже кров и подвеже маије?
Како ће дим да ћарлија на овој пустолини?
Где су жежени одливци мога срца, вена и дамара?
Где талисмани мојих љубави?
Мајстори горки, непослушни,
Зашто сте се као парипи расули градовима и однели калупе месечине?
Зашто не пијете пристојно за столом кобиље млеко уранка?
Куда ћете са својим тестерама и длетима?
Зар вам није стало да из темеља
Усправите дом на седам заборава са четрдесет катанаца?
Зашто сам вам доделио орден градитеља Вавилонске куле?
И увео вас у ред клесача Његовог одра?

ПРОГНАНИКОВА ПЈЕСМА - Здравко Крстановић

Као да се другима збива
подносимо - ово.
васелници, вазда гости.
иначе, ко би издржао?
чудна нас мисао,
у студеним собама,
лови:
ниште се није десило.
а десило се све!
други су укућани
у нашим кућама.
зидови, њима празни,
прхки од успомена,
за нас су недоступни.
заувијек.
како дишу у постељама
гдје смо чекали јутро?
каква је прашина
попадала
по колијевкама
наше дјеце?
она хоће натраг.
а нема више пута
тамо
одакле смо прогнани.
само у сну - враћамо се.
тумарамо
својим бившим животима.
али, у сну - као гости.
и у сну, Господе, и у сну.