ЖЕНСКО ПИСМО - Радмила Лазић

Нећу да будем послушна и кротка.
Мазна као мачка. Привржена као псето.
Са стомаком до зуба, са рукама у тесту,
Са лицем од брашна, са срцем-угљеном,
И његовом руком на мојој задњици.

Нећу да будем заставица-добродошлица
На његовом кућном прагу.
Ни змија чуваркућа под тим прагом.
Ни змија, ни Ева, из приче о Постању.

Нећу да ходам између врата и прозора,
Да ослушкујем и разбирам
Кораке од ноћних шумова.
Нећу да пратим оловно померање казаљки,
Ни падање звезда -
Да би се он пијан заглибио у мене као слон.

Нећу да будем уденута гоблен бодом
У породичну слику:
Крај камина с клупчићима деце,
У врту с кучићима деце.
Па, ја као хлад-дрво.
Па, ја као зимски пејзаж;
Статуета под снегом
У венчаници с наборима и воланима
Одлетећу у небо.

Алелуја! Алелуја!
Нећу младожењу.
Хоћу седу косу, хоћу грбу и котарицу,
Па да кренем у шуму,
Да берем јагоде и скупљам суварке.

Да је већ све за мном,
И осмех оног младића
Тада тако драг и ничим замењив.

1988.