ЕПИСТОЛА У СТИХОВИМА - Густав Крклец

Душане, јесте: пјевам, пијем, пушим,
а понајвише богу крадем дане,
и тако куле низ котаре рушим,
и тако лијечим непреболне ране.

Мој Радовићу, од дима се гушим,
под самим собом сијечем зелен-гране,
и попут пања квргава се сушим;
у црном јату знамен бијеле вране.

Ал нису варке то, што чинимо свјесно,
ни сање крхке, нит дворци у зраку.
Мени је, драги, у том свијету тијесно.

Па сад у гужви, метежу и мраку
сам себи ставрам божанствену замку:
нестанак као - гутљаје на сламку.