среда, 19. март 2014.

НЕПОВРАТНА ПЕСМА - Мирослав Антић

1.

Никад немој да се враћаш
ако стварно у свет крећеш.

Немој да ми нешто петљаш.
Немој да ми хоћеш-нећеш.

Опасно је као муња,
опасно је као метак
кад у теби вечно куња
и шуња се твој почетак.

Свуд се стаје.
Свуд се може.
Само не у исте коже.

2.

Не гужвај се, не саплићи
о сопствени реп
и траг.

Шта ти значи старо сунце?
Старе стазе?
Стари праг?

То је оно за чим може
да се пати.

То је оно чему можеш
срце дати:

Ал ако се икад вратиш,
мораш знати:
ту ћеш стати.

И остати.

3.

Очима се у свет трчи.
Главом копа млако вече.
Од реке се човек учи
ка морима да потече.
Од звезде се човек учи
да запара небо сјајем.
И од друма: да се мучи
и вијуга за бескрајем.

Опасно је као змија,
опасно је као метак,
кад у теби вечно клија
и ћарлија твој почетак.

Нек ти чело зоре оре.

Ти за корен ниси створен.
Цео ти је свет отворен.

4.

Па дај, буди такво чудо
што не уме ништа мало,
већ кад кренеш - крени лудо,
устрептало,
радознало.

Ко зна куд ћеш?
Ко зна зашто?
Ко зна шта те тамо чека?

Све су жеље увек боље
кад намигну издалека.

Па ако се и позлатиш,
ил све тешко,
горко платиш,
увек иди само напред.

Никад немој да се вратиш. 

Нема коментара:

Постави коментар